Vedrana Rudan. O njoj se sve zna, kritikovana bez osnova, a hvaljena često iz pogrešnih razloga, žena čije su kolumne svima dostupne i prepoznatljive i koje sam i sama rado, ali, priznajem, ne i redovno čitala, kad mi dođu pod ruku ili mi neko pošalje, slušala je kad gostuje negde i uglavnom se slagala sa njom, ali…. mnogo, brate, psuje, pa onda, šta je ona, ne mogu reći, veći katolik od Pape, nego veći pravoslavac od Patrijarha… preteruje li malo…da nije malo kontroverzna…
A onda sam kupila „Puding od vanilije“.
I tu je bilo sve na jednom mestu, i sve se složilo.
Prvo, kada se izbaci sve ono za i protiv, ostaje čista neverovatna (destilovana) duhovitost. Efraim Kišon u svom najboljem izdanju (videti „Kod kuće je najgore“), kad piše o deci i porodici, da ne kažem „o djeci i porodici“, jer sam i Kišona čitala na „hrvatskom“.
„(Unuk Krešo) bacio se na kauč, šlape šutnuo u ekran TV-a.
’Kad će doći barba? Daj mi mobitel. Meni je dosadno.’
’Neću ti dati mobitel jer si mi onaj stari bacio u bazenčić’
’Onda ću glasno gledati Pepu Prase’
’Nećeš glasno gledati Pepu Prase’, iz mene su izlazili krici koje ispuštaju luđaci kad im navlače onu košulju, ’nećeš, pizda ti materina!’
Naravno da je baš u trenutku kad sam izgovorila ’pizda’ i ’materina’ u naš dnevni boravak ušao vodoinstalater. Gledao me je zgroženo. Krešo je tiho jecao.
’Kako se zoveš, curo?’
’Ja sam dečko, dobar dan, barba, ja se zovem Krešo’, glas mu je drhtao i mala ruka mu se tresla dok ju je pružao vodoinstalateru.
’Ja sam Željko’. Vodoinstalaterov pogled mi je govorio: zlostavljačice, kurvo stara. ’Imate krasnog unuka, baš je otkačen sa ovom šarenom kosom ’
Željko je imao istetovirane ruke, noge i vrat, na njegovim golim leđima ogromni zmaj rigao je tamnocrvenu vatru.. da, krasno dete.“
Ali, za razliku od Kišona, Vedrana, čak i kad piše o deci i porodici piše o mračnim, mračnim, najmračnijim temama novije istorije „regiona“ i skorašnje hrvatske „povijesti“.
Jer u Krešinoj školi se za užinu dobijaju crvi u obroku, a Krešinom je drugu Tomislavu pop „ svoga pišu uvalio u riticu, pa je Tomislavu tekla krv“.
Gospode Bože! Provlači se to sa Tomislavom kroz više priča, i uvek strašno i uvek nekažnjeno. Mora da je iz prve ruke.
Pa onda Županova žena, mlaćena i umlaćena skoro na smrt, koja se posle decenija prebijanja oglasila, ali samo da bi je razvlačili po medijima i da bi je se rođena deca odrekla, dok je župan i dalje ostao župan.
Pa pismo poljskim sestrama…
Pa „žena u Hrvatskoj ima status gori od štakora ili nuklearnog otpada…. i legitimno je, poželjno i društveno apsolutno prihvatljivo ženu doživljavati kao rupu, kurvu, komad mesa, vlasništvo, kao ’nešto’ što mora biti pod stalnom kontrolom“
„Moj je sin jako rano naučio da bih ga se hladno, istoga trena, zauvijek odrekla da digne ruku na ženu. Hladno, istoga trena i zauvijek… Moj je sin najveći borac za ženska prava kojeg znam. To držim njegovim i našim najvećim uspjehom“
Tako kaže Vedrana Rudan, drage naše majke, sestre, drugarice, supruge, žene…
Vedrana Rudan piše o pravim stvarima i naziva stvari pravim imenima. I onda joj je i svaka psovka na mestu.
Mrači li nas Vedrana? Da li preteruje?
Da li je Srbija bolja zemlja od Hrvatske ili samo nema Vedranu?
Odakle tolika hrabrost, to se ja pitam? I kako uvek sve te žene, i kod nas i kod njih, otkud sve te neverovatno hrabre žene u prvim redovima? Protiv pedofilije, mizoginije, korupcije, pljačke, rasizma i fašizma?
Mrači li nas Vedrana, ili nam uliva nadu, tako što pljuje i gazi po našim najvećim strahovima?
Zameram joj nekad što ne kritikuje naše vođstvo, već samo hrvatsko. Ali što bi? Ona je pristojna žena. Iz Titovog doba. Tuđe nećemo, svoje ne damo. Svako svoje dvorište nek’čisti, svakome njegova septička jama.
Ipak mi je lakše kad pročitam da neko jasno i glasno kaže da postoji ono što svi mi vidimo i živimo.
Jer, ajde kad nas malo prave budalama, budalicama takozvanim, ali kad nas prave tolikim budaletinama, to direktno vodi u ludnicu. Nas, umesto njih u zatvor.
Zato, kape dole svi vi mišićavi, istetovirani, nabildovani, prepametni momci. Kape dole sve vi prelepe slatkorečive učenice generacije.
Kapu dole svi mi pred Vedranom Rudan.
I da…. nikad više neću puding od vanile gledati istim očima.