ČEMU OVAJ BLOG?
Za sve je kriv Patrik Ziskind, pisac „Parfema“ i njegova knjižica
„TRI PRIČE I JEDNO RAZMIŠLJANJE“
„…Šta ono beše pitanje? Ah, da. Koja mi je knjiga oduzela dah, ostavila na mene najjači utisak, obeležila moj život, prodrmala me, pomerila s mesta, ili izbacila iz koloseka?“
„Uto me je preplavila neopisiva tuga. Stara me je bolest opet šćepala. Amnesie in litteris, potpuno gubljenje književnog sećanja…… Zbog čega uopšte čitati? Zbog čega bih ponovo čitao ovu knjigu kada već unapred znam da je se posle kratkog vremena više uopšte neću sećati?“
„…..trideset godina uzaludnog čitanja. Hiljade časova mog detinjstva, mladosti i zrelih godina proveo sam čitajući, a od svega mi nije ostalo ništa, do ogromnog zaborava…“
„…a možda čitanje moramo shvatiti kao jedan….. čin usled kog svest apsorbuje sve što joj se približi, ali to čini na jedan tako neprimetno osmotski način da mi toga nismo ni
svesni.“
Zato, čitaoca koji boluje od Amnesie in litteris knjige itekako menjaju, samo što on to ne primećuje.
To sam ja. Ja sam taj čitalac, ta čitateljka, promenjena, isceđena pa ispunjena, izbezumljena i očarana raznovrsnošću svih tih svetova koji mi se nude u knjigama.
I patim od Amnesie in litteris.
I kao svako ko je svestan svojih ograničenja i zna kakav će biti razvoj događaja, iako ih ne može sprečiti, pokušavam bar da odložim neizbežno. Tako sam počela da beležim naslove, citate, da probam da uhvatim suštinu, ili bar ono osećanje koje me je držalo dok sam čitala neku knjigu.
Ovako je počinjala moja sveska o knjigama.
A pošto imam ružan rukopis, ništa mi nije drugo preostalo nego da počnem da
MIŠEM PIŠEM
I onda, naravno, iako smo knjigom započeli ovu stranicu, ona neće biti samo o knjigama, već o svemu što mi padne na pamet da mišem napišem.