Prošle nedelje (12-13.jun) mogli smo, bar mi, kojima je Sajam knjiga najvažnija manifestacija u Srbiji, da na jednom mestu, na otvorenom, malo udahnemo miris knjiga, ispod maski uglavnom, ali bez velike gužve, da uživamo, kažem, u mirisu knjiga, čak i na najružnijem Trgu u zemlji. Ne mogu da tvrdim za region. Skoplje sa svojim ogromnim kipovima je ozbiljna konkurencija, izvinjavam se svim divnim ljudima u tom gradu.
Stvar je u tome što se ja Trga republike sećam.
Sećam se kad smo se nalazili kod Konja, i kad bismo se mimoišli, uvek smo znali da ćemo se na kraju naći baš kod Konja, jer, pogađate, sećam se Trga iz vremena pre mobilnih telefona. Sećam se voćnog kupa koji smo jeli kod Konja. Sećam se stanice 26 dok čekam poslednji noćni ili prvi jutarnji autobus. Ja i još gomila drugih. A sećam se i gomile koja demonstrira, sećam se Narodnog pozorišta koje otvara svoja vrata za svoj narod sa svoga Trga, da ga zaštiti od milicije koja je zaboravila da je narodna.
Sećam se Trga kad je imao drveće, kad nije bio ćelav, ćosav i ćopav, kad je imao suštinu i formu, formu za koju se zakači pogled a ne noga.
Trg republike je bio središte beogradskih zbivanja za one koji žive u Beogradu, za one koji bi želeli da žive tu, i za one koji su samo u prolazu.
Uvek smo se čekali na Trgu.
A sada… Uvek se TRGnem kad se penjem Francuskom ulicom i ugledam taj……. taj…..
prostor… to…… ne mogu ništa drugo da kažem……neodoljivo me podseća na gubilište.
Stalno mi se čini da je sve to scenografija iz nekog ratnog filma, samo još nisu montirali vešala. A brisani prostor me nagoni da se sklanjam, da bežim što brže i to u cik-cak da me ne pogodi metak neke kaznene ekspedicije.
Tako da, kad smo već tu gde jesmo, pozdravljam svaki pokušaj da se ta nesrećna „rekonstrukcija“ oplemeni nekim dešavanjima, nečim što će nas oTGRnuti od ružnoće koju skupo plaćamo, truleži za koju nam tvrde da miriše i ravnodušnosti koja čini da nam je sve ravno baš kao nesrećni Trg.
Po mojoj slobodnoj proceni „Knjiga na Trgu“ ne brojaše više od dvadesetak izdavača pod tendom i sa skupljenim zavesicama što je sve izgledalo kao da veliki baldahin prekriva krevet na kome se baškare mnogobrojne knjige. Nekako je mirisalo na ekskluzivu. Samo za poznavaoce. Sami štandovi uglavnom malih izdavača mamili su da im se priđe i popriča sa prodavcima koji, za razliku od onih u velikim knjižarama znaju šta prodaju i zapravo su PROČITALI knjige koje vam preporučuju. (Stvarno mislim da bi vlasnici knjižara mogli malo povesti računa o ljudima koje zapošljavaju. Možda bi vredelo i da malo više plate nekog ko voli knjige i kome ne treba pola sata da gugla čiji je pisac Stig Lašon).
Poznate knjige, nepoznate knjige, obnovljena izdanja, neka koja sam poklonila, pa ih tražim za sebe, neka za koja nikad nisam čula.
Buka, Geopoetika, koje nikad ne propuštam, ali i Karpos, Faktum, Štrik…..
O knjigama u Knjigranci. Reći ću samo da sam uživala u biranju, posebno zato što sam u svakom trenutku leđima bila okrenuta…..Trgu.
