Ovo je knjiga koju vredi pročitati prvenstveno zbog pogovora. Autor (prema sopstvenim rečima, jednostavan čovek koji piše, trči i malo spava) sledio mi je krv u žilama prostim statistikama, koje su, kaže, bile povod da napiše ovu knjigu. U Poljskoj nedeljno kao žrtve porodičnog nasilja umru tri žene. Porodičnom nasilju je godišnje izloženo između sedam stotina hiljada i milion Poljakinja.
Nema svako nasilje brz i konačan kraj. Žene trpe godinama, decenijama. Neke nemaju gde da odu. Neke ne smeju, jer su sigurne da će se to završiti njihovom smrću. Neke se plaše za decu. Neke jednostavno ne umeju, ne vide, ne znaju. Ne znaju da uopšte postoji mogućnost izlaza, one su kao dvodimenzionalne slike koje se besciljno kreću u ravni u onoj emisiji o svemiru čuvenog Karla Sagana i ne mogu da pojme treću dimenziju, tačku na određenoj visini iz koje ih gledamo. Ne mogu da pojme da postoji život izvan te ravni, da postoji ta tačka.
A tako je jednostavno. Jednostavno je kad si ti u toj tački. Jednostavno je kad gledaš iz daljine. Jednostavno je kad nisi ti sravnjen sa zemljom. Jednostavno je reći: dosta.
Dosta više.
Ali, to je ipak Poljska. Drugo je Srbija. Statistike izbacuju prvi podatak da su 2020. za jedanaest meseci ubijene 22 žene, sve u porodici. „Samo“ 2 žene mesečno.
Jednostavne stvari rečene jednostavnim rečima. Jednostavno ne znači lako.Ali znači razumljivo.Brojke ne lažu. U prva četiri meseca 2018.godine medijski je propraćeno 16 ubistava žena, od kojih je šest stradalo od ruke sinova, unuka ili pastoraka a 10 od ruke muževa ili partnera. To su sve žene različitih godina. Načini na koje su ubijene su takođe različiti i detaljno opisani.Ali nijedna nije ubijena iznenada. Svima je kraj najavljivan, obećavan, vršene su generalne probe. Svaka je pre odlaska Bogu na istinu prošla kroz pakao.
Bilo mi je muka dok sam čitala „Dan kad je Eva nestala“.
Muka mi je kad čitam crnu statistiku i opise ubistava žena u porodici. Od strane onih sa kojima su živele. Kojima su kuvale, prale. Kojima su decu rađale. Od strane te dece koju su rađale. I njihove dece. Kad čitam kako su trpele ponižavanja, zabrane, pretnje, prebijanja.
„Psihičko maltretiranje prethodi fizičkom. A ono proističe iz modela ponašanja koje usvajamo za ceo život.
Tretiranje žene kao stvar, makar i tako što se za neku devojku kaže da je dobra pička, ili kad se žene infantilno ocenjuju od jedan do deset, seje seme omalovažavanja u psihi mladih ljudi. A prezir koji iz njega izrasta teško je opleviti.“
Dugo sam mislila da je, pošto tako sve počinje, upravo najvažnije boriti se protiv takvog govora, mišljenja, takvog predstavljanja žena u umetnosti, da su sve te sitne stvari veoma važne jer one rađaju krupne i da upravo od njih moramo krenuti. I dalje mislim da je to sve veoma bitno, ali čini mi se da smo zakasnili za te sitne stvari. Dok mi raspravljamo da li se kaže psihološkinja ili žena psiholog, muž psihopata će joj već presuditi.
Adam će zatući Evu. Napravljena od njegovog rebra, zaslužuje, smatra on, da joj sva rebra polomi i da je ne ostavi na miru dok je ne dokrajiči.
„Ovo nije samo naš problem. U svetu više žena umire zbog porodičnog nasilja nego u saobraćajnim nesrećama. Više nego od raka. Ili od malarije koja u tropskoj i suptropskoj Africi i dalje predstavlja pošast“
Zato je možda vreme da krenemo od posledice, a uzrokom da se bavimo u hodu. Da krenemo od tih ubistava. Svako ubistvo žene u porodičnom okruženju, tamo gde bi trebalo da su najsigurnije, da se objavi. Da se iznesu svi detalji. Da vidimo počinioca, tog koji je najčešće priznao, koji je nesporan, koji je odranije poznat i vlastima i komšijama. Da nam se svima smuči. Da svi tražimo da se najstrože kazni. Da svi koji smo znali imamo košmare, da se budimo obliveni znojem sada, zato što smo stavljali jastuk preko glave da ne čujemo jauke tada. Da milicioneri i socijalni radnici sklanjaju pogled od prijatelja žrtve, od dece koja su postala siročići, od roditelja koji su ostali bez ćerke.
Da poslanici umiru od srama zbog zakona koji nisu doneli i da pripadnike izvršne vlasti izjeda kajanje zbog postupaka koje nisu sproveli.
Neka majke vaspitavaju sinove. Neka nastavnici objašnjavaju učenicima šta je ravnopravnost. Neka režiseri snimaju filmove i reditelji prave predstave o sposobnim, ravnopravnim ženama. Neka nam lingvisti menjaju i prilagođjavaju imena.
Ali za početak, i ne moraju.
Samo ne dajmo da nas ubijaju. Za početak, ne u porodici. Jer to ne bi smelo da se dešava. Hajde da se mi obični, zgađeni, koji smatramo da je strašnije ubiti ženu sa kojom živiš nego pretiti nekom političaru, koji mislimo da je sadističko porodično premlaćivanje gore od utaje poreza, hajde da se mi ujedinimo i da tražimo da ludaci, siledžije, ubice, manijaci budu najstrože kažnjeni, da se njihova dela obelodane, svaki prokleti detalj, svaka modrica, da vidimo ko onda treba da se stidi.
Hajde da počnemo od vrha. Da udaramo čekićem taj vrh ledenog brega dok ne počne da puca. Hajde da vrištimo zbog svake ubijene žene, tako jako da nas čuje ubica sledeće.
Jer to više nije pitanje etike, ni civilizacije, ni zakona.
To je pitanje opstanka. Više od 20 žena godišnje, u Srbiji.To je preko 200 žena za 10 godina. Samo ono što postoji u medijima. To je jedno omanje selo. Selo i kome ostaju samo muškarci. Femicid, ubijanje žena samo zato što su žene, gori je od svakog genocida, od svih pokušaja istrebljivanja određenih naroda, rasa, verskih zajednica.
Ubijanje žena vodi ubijanju polovine čovečanstva. A u krajnjem ishodu i njegovom potpunom istrebljenju.
Kad Eva nestane, neće biti ni Adama.
Taman kako smo zaslužili, što reče besmrtni Đorđe Balašević.