Uz ovu jelkicu okićenu knjigicama, evo jedne priče za koju sam ideju dobila u jednoj od grupa o knjigama, u formi izazova. Rečeno je da napišemo žanravsku priču o Deda Mrazu (triler, horor, erotika, komedija).
Evo ja jednu stravu i užas MIŠEMPIŠEM (pokušavam)
Ja sam Deda Mraz. Stvarno jesam. Pravi. Debeo sam. Imam crveno odelo i kapicu, nosim ogromnu vreću poklona koja je teška kao sam vrag, iako je to zapravo čarobna vreća, naravno, iz koje izvlačite beskonačan broj igračaka, tako da je mogla biti prazna, lagana, mogla je samo izgledati puna… ali ne. Morala me je prokletinja natovariti što je više mogla. Morala mi je navući ovo smešno predebelo odelo. Stomak… oduvek sam se bavio sportom i raznim vrstama fizičke aktivnosti, a sad…. kad sednem na sanke stomačina mi se preliva preko sedišta. I još, na sve to, moram da se spuštam niz dimnjak. NIZ DIMNJAK! Znate li kako je to spuštati se niz dimnjake, uzane, prljave… Klaustrofobičan sam, pobogu! Pravi užas, i to sad, kad retko ko i koristi dimnjake, zapravo. A zamislite tek, tu veselu vatricu u kaminu, kako u bliskoj prošlosti palaca jezicima željno čekajući moju pozamašnu pozadinu. I kao da nije dovoljno poniženja, osuđen sam na večiti smešak i taj blesavi pozdrav.
HOHOHO
Da. To sam ja. Ja vam ulepšavam praznike, ja vam donosim poklone, ja vam ispunjavam želje, ja vas nagrađujem.
A sve je počelo kao ljubavna priča. A završilo se besom prezrene žene.
Samo što to i nije bila baš prava žena. Mislim, izgledala je kao žena, mirisala je kao žena, bila je hirovita, mislio sam, kao i svaka žena što je…. Kako sam mogao znati da je ona ta koja u ime Severnog Vetra proglašava Deda Mraza. Bira običnog smrtnika i dodeljuje mu sposobnosti koje nije tražio. Letenje noćnim nebom u sankama koje vuku irvasi. Moć da upamti (malo teže, ali ipak) imena, želje i zasluge svakog deteta. Sposobnost da se spusti niz dimnjak. Zaposlila me je. Zaposlila me je kao Deda Mraza. Posao koji se ne odbija. Ne kad ti ledeni dah okiva telo i u plućima mehurići vazduha počinju da se smrzavaju.
Pakao, sad to znam, postoji. I u njemu nema večnog plamena. Tu vas šibaju ledeni vetrovi i peku vas nezamislivi mrazevi.
Šteta što to nisam znao pre nego što sam upoznao Ledenu Damu. Ili pre nego što sam se, recimo, spanđao sa njom.
Ili, makar, makar, pre nego što sam je prevario.
Ni sam ne znam zašto sam to uradio. Takva mi priroda, valjda.
Najgore je što mi se sviđala. Bila je, nekako…čudno je da mi baš ta reč pada na pamet… topla… da, sva mazna i obla, mekana i podatna…neverovatno za nekoga ko je sastavljen od samog leda. Ledana kraljica. Sad znam da su se sve bajke dogodile. Braća Grim, Andersen…to se ne da izmisliti. Pitam se ko je njih pohodio, kome su se oni zamerili i šta su oni morali da urade posle susreta sa svojim „princezama“. Dozvoljeno im je da ispričaju ono što im se desilo, ali su morali promeniti kraj za većinu priča…“.i živeli su srećno“…da niko ne shvati šta se zapravo dešava u pravim bajkama.
Jer bajke su istinite samo ako imaju nesrećan kraj.
Kao moja. Koja se završila mojim progonstvom na Daleki Sever. Radom od jutra do mraka u fabrici igračaka u kojoj pričam samo sa patuljcima i vilenjacima. Čitanjem pisama dečurlije koja baš i ne umeju da pišu. Ispunjavanjem želja, o Gospode Bože, ispunjavam glupe želje glupe dece po ceo bogovetni dan donoseći im glupe igračke koje su poželeli. I uslov je da su dobri. Da su slušali roditelje, učili školu, bili ljubazni. I onda ih ja nagrađujem. I oni svi misle kako sam sjajan. Ne znaju da nemam izbora, da kontrolori Severa motre na svaki moj korak. Proveravaju da li sam odabrao poslušno dete. Da li sam mu ispunio želju. Da li sam se spustio niz glupi dimnjak.
I svi misle da je meni sjajno, Dive mi se i zavide mi, prokleti bili, meni, koji sam u izolaciji, u uniformi, osuđen na najdosadniji posao na svetu. Zar im ni jedan jedini put ne padne na pamet kako to mora biti grozno biti Ja? Biti Deda Mraz?
Zašto bi im palo na pamet? Ni o čemu oni ne razmišljaju. Prezir prema čovečanstvu raste u meni iz godine u godinu. Gledam ih dok se spuštam na njihove krovove.
HOHOHO
Sve su bahatiji. Sve manje brinu jedni o drugima. Sve više truju sve oko sebe.
Prestali su i u mene da veruju. Ali poklone i dalje rado primaju. I ja moram da im ih dajem. Sve dok slušaju svoje glupe roditelje, i dok bar spolja, izgleda da su dobri. Šta se po njihovim glavama mota, to nekad samo ja znam.
Mi loši se prepoznajemo. Mi umemo da se pretvaramo pred drugima, ali kad naiđemo na sebi ravne, na one stvarno loše, jednostavno znamo. Osetimo. Namirišemo se.
No, dosta priče. I tako ću ove zabeleške morati da spalim da ih ne nađu Kontrolori ili moja bivša ledena draga. Ne smem ni da pomislim šta bi mi uradili, mada, ja teško mogu da smislim goru kaznu od ove. Ali, maštoviti su oni.
Idem. Imam mnogo igračaka da odnesem. Jedan mali…. ma, za razliku od mnogih drugih, njemu sam baš sa uživanjem pravio poklon.
Veoma voli svoje roditelje, gleda ih, upija sve što rade. Često ga vode na posao.
Poželeo je pravu malu laboratorijicu, sa svim instrumentima. Ja sam, sa svoje strane dodao i nekoliko živih virusa, i tako ih ima svuda oko nas. Neka se igra dete.
Prežem irvase i šapućem im: Pravac Vuhan, Kina
Srećna Nova 2019.godina
HOHOHO