I što ja ne bih slikala kamaru koju sam (s)kupila na Sajmu? Treba li da se stidim toga ko da sam debelo platila kožne čizme napravljene ručicom nekog sirotog indijskog deteta i time mu zapečatila sudbinu? Ćerka i ja, bile smo na Sajmu knjiga, beogradskom, najvećem u, ajmo reći, regionu, nauživale se, namirisale se, nagledale se i, da, nakupovale se knjiga. To je moj hedonizam.
Čujem kao, nije najvažnije kupiti, može se samo gledati.
Pa, nije važno koliko knjiga kupiš, već kakve su (kao da, na ovu skupoću iko kupuje knjige koje mu se ne dopadaju i za koje misli da su loše)
Pa, ja samo klasike i sabrana dela nobelovaca, ti? Ja samo stručne knjige, jedna takva ko sedam knjiga nekakve belatristike.
E, pa ja na Sajmu knjiga kupujem knjige koje mi se sviđaju a koje su na popustima koji mi se još više sviđaju. I belatristiku, i klasike, i poeziju i stripove i strane i domaće i poznate i nepoznate i proverene i neotkrivene… To je moja zimnica. I prolećnica i letnica, i deo jesenjice. A onda ponovo. Ako neko novo čudo opet ne zaključa sve, pa i Sajam knjiga.
I još samo jedna slika. U hali 4, među antikvarnim, starim knjigama, gde kupovina zateva umeće planinarenja, rudarstva, ronjenja na dah, posedovanje brzih prstiju i hitrih očiju, na jednoj tezgi sedi čovek okružen sanducima knjiga. Vadi jednu po jednu i uvežbanim trzajem zgloba baca ih na dva velika stola ispred sebe. Knjige se nepogrešivo slažu u formacije cvetova.
Neka cveta hiljadu cvetova.
Uvek sam verovala u to.