BILISMOUGRČKOJBILISMOUGRČKOJBILISMOUGRČKOJ!!!!!
Prvi put ove godine. Spojismo pet dana od ponedeljka do petka, prošle nedelje.
Solun, Nei Epivates, Perea……mnooogo vas Srba sad došli, kaže grčki carinik. Praznik, kažemo mi, a u sebi mislimo: i ukinuli ste da moramo da imamo obavezan test na koronu. Jer, čekanje u redu, plus nisu male pare…. nije zgodno. Nije bilo gužvi, ali na grčkoj granici i meni i mužu nabiše štapiće u nos. Ne znam da li su sve testirali, ili smo mi bili srećni dobitnici, vidim da su Makedonci ispred nas morali da izlaze iz kola, nama su bar odradili test onako, nonšalantno, jednim potezom. Mislili smo da ćemo čekati 15-tak minuta i saznati rezultat, ali, jok….. pljesnuše nas po šoferšajbni i, vozi, Miško! Uveče, posle ponoći, stiže mužu da je arnitikos, meni NIŠTA. U narednih sat, sat i po vremena osetila sam glavobolju, bolove u grlu, kašljucanje, mišićnu slabost, ukratko sve simptome korone. Kad sam sedmi put prinela nosu mešavinu začina za caciki sve manje osećajući miris, stiže i meni, srećom, poruka da sam negativna, te se naglo osetih mnogo bolje. Činjenica je, ipak, da nismo bili pripremljeni na sve to i ne znam šta bismo radili da je bio drugačiji rezultat, da smo recimo asimptomatski…
No, dobro….
Ušli smo u Grčku. Svoji sa našima, takav mi je uvek osećaj kad pređem granicu. Sad možda još i više. Svi sa kojima smo pričali (na ulazu u sve radnje, restorane i bašte pokazujemo potvrdu o vakcinaciji i pasoš, unutra nosimo maske, a oni, bogami i napolju, nisam sigurna da li su obavezne, ili je to strah) oduševe se kad čuju da smo iz Beograda i kažu kako nam zavide na slobodi kretanja i liberalnim merama, dok njima „ne daju da žive“.
Rekli su da će biti kiše jedan dan, ali… molim vas….možda, tokom noći….
Danju smo šetali, sedeli na obali i pili kafu zavaljeni u stolice na plaži, gledajući svetlucavo plavetnilo…..i, da, projezdi i čovek na dasci, samo u kupačim gaćama, duga mu se traka vezana oko glave ponosno vijori…. ko Posejdon lično.
Uveče se mogu birati restorani u Perei, Agija Triadi, Epivatesu (nekoliko radi, ali ne mnogo kasno, treba otići do 9, recimo, a kad sednete, niko vas ne gleda popreko, možete ostati koliko god želite) u kojima je zauzet tek po koji sto, tako da smo se uz kelnere sa maskama osećali potpuno bezbedno, ogrejani njihovim električnim kaminima i opet sa pogledom na šumeće talase. Ili, Solun, u kome se uvek nešto dešava, sa restoranima sa živom svirkom, gde možete sedeti u bašti, a uključena grejalica će vas naterati da skinete jaknu, iako je noć a napolju ste, i februar je. Grejalica i njihovo predobro domaće vino, crno ili belo, suvo, slatko, ili poluslatko, ili, za one malo jače, cipuro ili uzo.
Jeli smo maride, ribice malo veće od girica ulovljene tog jutra u Agia Triadi, sad im je sezona. Gazda nam reče da se u mesecima koji imaju slovo R u sebi, ne jedu školjke, mogu, ali male su i nikakave, i to je razlog što ih možete dobiti samo pohovane, da lepše izgledaju na oko.
U Solunu rasprodaje, rasprodaje, rasprodaje…. Tvrđava još lepša nego što je se sećam…
Obiđosmo i Poligiros, mesto u kopnu do koga se stiže pored uređenih imanja, vinograda, maslinjaka, ali u kome malo šta radi. Ipak, nađosmo kafić, naručismo grčku kafu, duplu i toplu čokoladu sa kuglom sladoleda od vanile. I smestismo se u deo kafića koji me podseti na moju dnevnu sobu. Polica sa knjigama, Paolo Koeljo, Džejn Ostin, Da Vinčijev kod….samo sve to na grčkom, naravno.
Te, tako i ja izvadih jednu od knjiga koje sam ponela: Escape room od Megan Goldin.
Dok me greje topla čokolada (sa kuglom sladoleda) i pratim paniku četvoro japija namamljenih u zaglavljeni lift, razmišljam koliko sam srećna što imam svoju Escape room. Što imam gde da pobegnem. Jer, cela me ova zemlja, leti, zimi, po suncu, po kiši, dočekuje lijanderima, maslinama, narandžama, prijateljskim licima i iskrenim osmesima. Cela je ova zemlja moja soba za bekstvo. Tako je utešno znati da postoji i da me čeka.
