Dok se spremamo da odemo do novembarske Grčke, izvlačimo avgustovsku iz memorije, da nas zagreje. Epanomi, olupina broda potonulog pre više desetina godina i dugačka peščana plaža koja se nastavlja u travnato-peskoviti teren na kome uspevaju endemske vrste biljaka. Na neočekivanim mestima mogu se videti prelepi cvetovi, prave pustinjske lepotice. Tabla na početku govori da je reč o rezervatu prirode, i da čak i ono što mi nazivamo morskom travom, koje ima na pojedinim mestima, nije djubre, (skupidi, kažu Grci), već Posejdonove livade, koje imaju značajnu ulogu u očuvanju čistog mora.
Na rtu crkvica.
Ali, razlog našeg dolaska ovog puta nije bilo samo plivanje u toplom, mirnom, modrom moru, oko broda, ili dalje od njega, već zemljakinja koju smo upoznali prethodnog dana u jednoj taverni. Udata za Grka, čula da smo naši, muž nam njen odmah piće naručuje, razmenismo telefone, da nije korone, uzljubili bismo se sigurno, ovako, samo pozdrav… i preporuka: tu, kod broda ima jedna kantina (znaš šta je kantina?), ne prva, nego ona malo dalje, kad prođeš brod, prema crkvici, e tu možeš da jedeš fantastičnu ribu. Jelovnika nema, šta su tog dana ulovili, to možeš da dobiješ.
A kantina…. kao iz filmova o američkom srednjem zapadu, prikolica u nigde, simpatična gazdarica i namrgođen čiča zadužen za roštilj. Par stolova, za njima samo Grci. Da ne beše preporuke, nikad se ne bismo usudili da sednemo. A ovako……Šta je danas nama more donelo? Velika cipura, riba najbolja, biće za vas četvoro dobra, oko kilo i po, salata, vino……
Dok je spreme, taman imamo vremena da otplivamo do broda.
Mokri i slani navalismo. Ukusniju ribu nismo skoro jeli.
