Komšiluk. Odjednom smo shvatili da u Grčkoj više nismo turisti, da smo komšije. Imamo prava i imamo obaveze. Prvo, imamo poreske obaveze. Onda imamo obaveze plaćanja računa. Na sve to smo se pripremili. Ali, imamo i obaveze da dajemo za zajedničko održavanje. Za neke zgrade i stanove u njima to radi država, uzima novac za zajedničko održavanje, koje podrazumeva, pa, kao i u Beogradu, ko će ga znati šta. Naša zgrada od osam stanova koja je građena sedamdesetih godina, nema obaveznih izdataka za to. Što ne znači da nema neobaveznih. Postoji čičica koji uzima sto evra godišnje za svaki stan i vodi računa o dvorištu, voćkama u njemu, kapiji, održava tuš i česmu u tom istom dvorištu i… sigurno radi još nešto. Iz agencije preko koje smo kupili stan kažu da je to normalno, i da smo još dobro prošli, kad neko hoće to dobrovoljno, jer bi nas država odrala. Tako mi dadosmo sto evra za ovu, i hej, sto evra za prošlu godinu, korona ili ne, stan je već bio u našem vlasništvu. Kad se mora nije teško. Mi smo sirotinja za velike pare, a za ove…. ma da se ne brukamo. Ormarić za kupatilo neka čeka sledeću turu.
I tako, stekosmo punopravno članstvo u skupštini stanara. Mesto za parkiranje. Izlaz na krovnu terasu. Kućicu kao malu ostavu na toj terasi. Pravo i obavezu da se tuširamo u dvorištu posle plivanja. Ima čak i malo ogledalce pored česme kao u berberskoj radnji.
Glavne likove našeg komšiluka ćemo nazvati Taksidis i Petridis, uglavnom zato što se tako i zovu. Taksidis, koji je inače spomenuti skupljač para za održavanje, zapravo je penzionisani učitelj (ili nastavnik, ili profesor, ko će to znati kod Grka, mada sam kaže da je podučavao „male“ i pokazuje visinu do struka, pa ako nije bio sa Pigmejima, pretpostavljam da su u pitanju niži razredi osnovne škole).
On govori nemački, engleski ne. Na naš trapavi grčki, on odgovara pantomimom, ili poziva telefonom ćerku, koja zna engleski. Stanje se za ovih mesec dana menja nabolje, moram reći. Na početku nas je upisao u svesku kao Servi, kad smo mu skrenuli pažnju da mora znati ime onog kome pare uzima, upisao nam je prezime i, moram priznati naučio imena, koja, istini za volju i nisu tako teška. Sada je počeo da razmenjuje sa nama jednostavne rečenice. Žena mu Irini, blagonaklono se smeška na moje pokušaje da pričam grčki i glasno se smeje na moje do kraja izgovorene (pogrešno) rečenice. Irini je nekako, međutim, sklonjena sa vidika, retko je srećemo. Taksidis, koga oslovljavaju sa DASKALOS, dakle učitelj ( što samo pokazuje koliko je to cenjeno zanimanje u Grčkoj, za razliku od nas) vrlo je strog prema nama. Ali pravedan, On smatra svojom dužnošću da nas nauči kako se živi u grčkim letnjim stanovima, njihovim boravištima.
Opominje nas kad zaboravimo da ugasimo svetlo na terasi. Širi ruke i vrti glavom kad se uveče kasno vraćamo.
Pa onda…. Ja se vraćam sa plaže, sa jutarnjeg kupanja, dok moji još uveliko spavaju. Komšija Taksidis (takoreći Putnik, u prevodu) već mete dvorište. Ja prilazim česmi i uzimam crevo da sperem pesak sa nogu, kad on pritrčava, ne, zaustavlja me rukom i pokazuje na tuš. Tuš je na visini preko dva metra i veliki je, sa širokim mlazom, ja pokušavam da kažem da bih samo noge oprala, za sada, ako mogu, i da mi je za to zgodnije crevo, ne, još odlučnije diže dlan prema meni on i polako, korak po korak, da shvatim, odvrće slavinu za tuš, tako da na njemu počinje da teče voda. Šta ću, sklonim peškir i istuširam se neplanirano, a pesak sa nogu nisam uspela da skinem, normalno kad je raspršen mlaz sa visine od dva metra umesto koncentrisan iz creva.
Tako mokra, krećem u stan da se stvarno istuširam, kad pritrčava komšija Petridis. Petridis je, rekla bih, desetak godina stariji od Taksidisa, koji opet gazi dobrano osmu deceniju, po mojoj slobodnoj proceni. Petridis nema problem sa mojim grčkim. Njega uopšte i ne zanima da li ga razumem. A i ne obraća mi se. Pokazuje na smokvu i objašnjava Taksidisu koju smokvu da ubere, ne, ne tu, onu drugu, da, tačno tu. Taksidis uspeva da dohvati smokvu, daje je Petridisu, a ovaj, gle čuda, pruža je meni.
Ja srećna uzimam smokvu, Petridis počinje da mi priča da treba da farbamo ogradu i da se obratimo njegovom sinu Dimitriju, koji ima stan do nas, sa druge strane u odnosu na Taksidisa. Taksidis sluša, onda odmahuje glavom, kaže Petridisu, ma ne razume ti ona to, čekaj, bre, i onda, polako reč po reč, meni: kada…. želite …. da ….. farbate ….ogradu…. Zahvalna na sporom govoru, ipak pokušavam da kažem da možda treba da zamenimo ogradu, jer nije baš stabilna, a sada nekako nismo pri parama, a oni uglas, ma, neeeeee, samo je zafarbajte….
Ulazim u stan prezadovoljna svojom komunikacijom sa Grcima, kad, sa svoje susedne terase, zove Taksidis da mi kaže da skratim crevo za klimu da flaša u koju sam ubacila to isto crevo da bih sakupljala vodu može da stoji uspravno. Ja poslušno krenem da to uradim, kad, neko kuca na vrata. Otvaram, komšija Petridis, mrmlja nešto, nosi neko crevce u rukama, izuva se i ulazi. Ja kažem, oxi, oxi,bez izuvanja, i tako sam unela pesak, ništa on, već pravo na terasu, traži nešto da iseče crevo od klime, ja kažem maheri, on, bravo, bravo, dajem mu nož, on skraćuje crevo, na njega kači ovo koje je doneo i sprovodi to produženo crevo do rupe na terasi, koja je, ispostaviće se, odvod. Taksidis posmatra sve to sa svoje terase. Mi aplaudiramo.
Petridis je, pokazaće se inženjer, i to građevinski, takoreći kolega i ima dva sina, spomenutog Dimitrija, koji je takođe građevinac i Kostasa, koji ima stan iznad Dimitrija, i koji je crna ovca u familiji, dakle arhitekta. On nije tu i u tom je stanu sada Petridis. Da li je cela zgrada nekada bila Petridisova, ili je on gradio stanove za druge, nije potpuno jasno, ali je odnos moći uspostavljen. Ma koliko odlučan i strog, daskalos je samo druga violina. Onaj koji odlučuje i ko se o svemu pita, to je Petridis.
Dimitrije i žena mu Eva, koja govori engleski mnogo gore nego ja grčki (što nimalo nije lako) ljubazno se nude da nam pomognu pri izbacivanju starih stvari iz stana. Dolaze vikendom, uglavnom imaju goste, sede na jednoj od terasa, Eva često peva, a čuje se i sviranje na nekom žičanom instrumentu. Eva me stalno pita, ju ok, otegnuto i zabrinuto, od trenutka kad sam rekla da sam kad sam prvi put došla, videla čoveka koji se predstavio kao njen brat,i držala sam se te priče ko pijan za drvo, iako mi žena uporno govori, ne, ne brat, to je bio moj muž, evo ga , ovaj ovde. Sreća te Dimitrije tek, ne zna niti jednu jedinu reč engleskog, tako da smo nekako izgladili tu neprijatnu situaciju. Čudilo me je jedino što mi se Eva predstavlja kao IIIIv, sa dugim i, umesto Eva, dok mi bratanica nije rekla, da ona možda sve vreme govori: lllliiiiiiv (idi, odlazi).
Gospođa Spirido kakoveć (kako nam se predstavila) je do Dimitrija, na suprotnoj strani od Taksidisa. Njoj takođe dolaze neki rođaci i za njih Taksidis govori da su barbarosi. Taksidis nekada govori barbarosi i pokazuje na stan iznad našeg, koji pripada misterioznom Petru Joviću, Srbinu iz Svajcarske, koji je kupio stan kad i mi, preko iste agencije, ali ga je, za razliku od nas u potpunosti renovirao i nije se pojavio nijednom u toku leta. Petar Jović jeste Srbin iz Švajcarske, samo što se ne zove tako, već ima još običnije ime, koje još lažnije deluje.
Uglavnom…..
Komšija Taksidis nam bere smokve, pažljivo, pentrajući se po zidiću i, ako nismo tu, ostavlja nam ih na vratima stana. Komšija Petridis objašnjava mom mužu da treba da on bere smokve da ih se ne dočepaju barbarosi, a ni Ilija (Taksidis), i kad moj muž kaže da Petridis ostavi za sebe smokve, ovaj, mrtav ladan izvadi veštačku vilicu da mu pokaže u čemu je njegov problem sa smokvama.
Smokve su izvanredne. Moraću da počnem da pravim slatko od njih, koliko god da ih volimo, ne možemo da postignemo. Kruške, takođe izvrsne, isporučuju nam se redovno. Kad mi daje smokve, Taksidis kaže:sika, ja kažem ok, i pružim ruku, on svoju izmakne i ponovo kaže: SIKA, ja onda ponovim, sika, on klimne glavom i tek mi ih onda da. Ima neke nade za mene. Petridis svako jutro šapatom dobija izveštaj od Taksidisa da li je tovar dopremljen. Kao dobro organizovana ćelija neke tajne organizacije.
Mi peremo terasu crevom iz dvorišta jer nam je tako rekao Taksidis. Bogami smo oprali i kola, nema smisla u tako čistom dvorištu naša prašnjava kočija da stoji.
Kaže mi brat, bre, nisi ni tri nedelje van zemlje a sereš ko najgori gastarbajter, (on, koji živi u Americi) ali, stvarno, zamislite da naši upravnici zgrade, predsednici kućnih saveta ili samo komšije tako beru voće i donose vam ga pred vrata.
Grci kažu: λεω τα συκα συκα, κει τη σκαφη σκαφη (akcente dodajte sami), što bi bukvalno bilo: kažem smokvi da je smokva a brodu (barki) da je brod, što bismo mi rekli: reci bobu bob a popu pop, što opet pokazuje kakav nonšalantan odnos Grci imaju prema smokvama. Ponoviću: može im se.
A mi?
Blaženi smo međ’ smokvama.
Stiže i prvo grožđe. Šteta što nećemo biti tu za berbu.
Samo da nam Bog poživi Taksidisa i Petridisa.
Lako ćemo i za barke i za barbarose.