GRČKARIJE – NASTAVAK PRVI

Pravac  Grčka, da .

Treba naglasiti da smo krenuli 20.maja, te je ovo možda zastarelo, ali nadamo se da ćemo uskoro imati sveže informacije.

Dakle, put, Srbija, granica, Makedonija, granica, Grčka…. prošli smo kao nož kroz paklu putera na sobnoj temperaturi. Glatko. Elegantno. Bez otpora. Nismo izlazili iz kola ni na jednoj granici. Samo smo pružili ruku sa pasošima, PLF obrascem i potvrdom o vakcinaciji. Nije bilo gužve, najviše po dva automobila ispred nas. Nisu nas testirali.  Ako su nekog i ispitivali duže ili tražili da izađu iz kola, to nisu bila kola sa srpskom registracijom. Zapravo, malo smo kola sa srpskim tablicama i videli. Nismo se zaustavljali sem na pumpi.

Dašak dekadencije našem putovanju udahnuo  je posh lanč paket koji nam je pripremila  moja draga prijateljica (genijalna, naravno), koja je u frižider torbu spakovala pitu sa pečurkama i mesom, napravljenu sa retko dobrim korama, prolećnu pileću salatu sa paprikama, kukuruzom, dimljenom slaninom u tragovima, pavlakom, samo da sve to poveže, i naravno piletinom, sve to u posebnoj posudi kompletirano sa drvenim viljuščicama (bili su planirani i tanjirići, al ostadoše na stolu, no dobro, nije li ovako slađe), a poseban šmek svemu dali su trouglasto sečeni parčići domaćeg hleba sa orasima.

Na dnu frižidera, kao poklon i iznenađenje, ohlađena bela tamjanika. Al to, naravno, tek kad stignemo, Vino, mislim, Hrana je ozbiljno napadnuta već na naplatnoj rampi na izlasku iz Beograda.

O pikanterijama koje sprema moja genijalna prijateljica bih mogla pisati naširoko, a i hoću, ali taj hedonizam  zahteva poseban post.

Krenuli smo oko podneva jer sam ja morala obaviti svoje radne  obaveze za taj dan, tako da je bilo zgodno to što smo mogli jesti u kolima (komforno i ukusno kao u elitnom restoranu) bez zaustavljanja, jer Evzoni radi samo do 11 uveče, tako da smo  morali stići pre tog vremena.  Prijatna vožnja, vreme nekako šućmurasto i hladnjikavo, sve do Makedonije kad se nebo otvorilo i gusti mlazevi kiše krenuli da nas zasipaju, toliko da brisači jedva da su uspevali da ostvare svoju funkciju.

Znali smo da je to samo privremeno. U Grčkoj će biti sunčano. Biće toplo i kupaćemo se.

Kako bi drugačije moglo biti?

Još je uveliko bio dan kad smo videli grčku granicu. Kiša prestade. Mekodonski carinik kaže: Beograd, samo napred! Grčki nam je samo mahnuo.

Ušli smo i temperatura je počela da se podiže. Razverdilo se. Alfabet na putokazima. Lijanderi na razdelnim trakama autoputa.  Tu smo. U Grčkoj. Čekala nas je.  

Štipkamo se za mišice. Još je korona. Još je policijski čas (noću od pola 1 do pet ujutru). Još je obavezno da se nose maske napolju, i  prolazeći kroz Solun lepo smo  videli da se to poštuje. Naša Grčka, možda malo više devastirana nego što je se sećamo. Solun, koji bi možda, pre nego Beograd trebalo da nosi takvo ime, dočekuje nas svojim belim četvorospratnicama ravnog krova i bezbrojnim terasama. Radnje uglavnom rade. Ljudi ima. Gužve nema. Aristotelov trg je mnogo prazniji nego što ga se sećamo.

Ali more, more je isto. I vidimo ga, prvi put posle više od godine dana, a  kao i  uvek pre, sa istog mesta i iz istog ugla. Zaplavi se, bljesne i zaslepi nas u trenutku.

Gospode Bože, koliko volim more,

Koliko mi je nedostajalo…