I bejasmo mi u Grčkoj krajem maja, početkom juna. Vreme lepo, nema gužve, more, more, more…
Koliko god lekovito, ne može da mi odveže čvor u stomaku. Divno je. Ali sve je nekako kao u nekoj paralelnoj dimenziji. Bavismo se malo sređivanjem naše retro-nekretnine, zadržasmo sve što se može zadržati, donesosmo stolice iz Jiska za terasu, sklopismo sto i četiri stolice kupljene u Ikei još pre ove groze koja nas je zarobila. Kao malo se opustismo. Razveselismo. Pokušasmo da kupimo frižider, jer bez toga ne vredi, otkrismo radnju Markt koja doprema za 24 časa i ljudi još i odnesu stari, cene bele tehnike jezive u odnosu na Srbiju, bar dva puta skuplje, nađosmo neki iz radnje, malo ulubljen, ma šta ima veze, sniziše nam cenu na „simboličnih“ 400 evra, al’ džabe, džabe… ne stiže sutradan, zovemo broj sa računa, javlja se kol centar, pojma oni nemaju, ma za sedam dana je isporuka, odosmo u radnju, sreći njihovoj kraja nema, Servi, Servi, te ceo dan nas zovu, ne mogu da nas dobiju, pa naravno da ne mogu da nas dobiju kad nema upisane poslednje cifre telefonske, pa dobro, eto tu smo, e, pa, odlično, kažu oni, zovemo vas da vam kažemo da ne možemo danas da vam isporučimo frižider, sutra tek…..
… e ne može sutra. Sutra putujemo. Pa, moraćete da nam vratite pare, ako već ne može danas, oni okrenuše još jednom prevoznika, šapuću, uzdišu, ništa… Vratićemo vam pare, mnogo nam je žao, izvinite… I vratiše.
I nismo bili mi zadovoljni celim razvojem situacije. Al’ nešto mislim, da l bi naši vratili odmah pare?
Uglavnom, evo nas, 18.jula ponovo u Grčkoj. Oteglo se. Čekali da ćerka diplomira (da, da, uveća se broj inženjera u svetu, a i u široj i užoj porodici).
Ne znam za ostale, ali ja se gušim iz meseca u mesec, iz dana u dan. Kao da sam pod vodom i dobijam vazduh preko one cevi od trske koja može da se zapuši, da se polomi ili da se savije, pa da i ona izgubi svoju funkciju. Tako pod vodom, u magnovenju, nesposobna da se radujem kako treba čak i zbog toga što mi jedino dete završilo fakultet krećem na put odmah, sutra se pakujemo, prekosutra smo u kolima, muž, ćerka, ja naravno i šesnaestogodišnja bratanica iz Amerike, za koju bi nam trebala i saglasnost roditelja jer izlazi iz zemlje bez njih, ali, stvarno…. Svet se okrenuo naglavačke, pa neću valjda jedino ja da se držim zakona ko pijan plota? Šta ako vas vrate. Nek nas vrate.
Malo duže beše čekanje na granici nego prošli put, i to naročito na izlasku iz Srbije, zašto, ne znam, niti traže potvrdu o vakcinaciji, ni PLF (kao Grci), niti zelen karton (kao Makedonci), ali, srećom, ni saglasnost za vođenje tuđeg deteta. Na grčkoj granici ništa, kao da nema dve i po hiljade zaraženih, n i š t a…
Grčka, opet
Ovog puta more je bilo vruuuuće, ljudi je bilo više, ali daleko od bilo kakve gužve, sve su kafane radile, i nekako, ovoga puta, čim sam prešla granicu, osetila sam onaj isceljujući efekat.
Kao da izranjam. Kao da ponovo mogu da dišem.
Da idem u školu i da imam temu za pismeni: Zašto volim Grčku, dovoljno bi bilo da navedem samo par stvari koje su se desile u ovih par dana.
Obične stvari.
Grčku volim zato što:
-vlasnik filigranske radnje kaže da mu je najlepša godina u životu bila ona kad je bio u Srbiji
-na plaži te momak koji prodaje narukvice zove Šakira, a ćerku Riana
-u supermarketu ti prodavačica kaže, šteta što nemate Masutisovu karticu za popust, i onda, kad shvati da onih par grčkih reči koje si razmenila sa njom nisu dovoljne da je razumeš kaže na engleskom ali tiho, provući ću ja svoju karticu da vam bude manji račun
-zato što je crnac koji radi u kafiću (sme se valjda još reći crnac, stvarno je čovek imao crnu kožu, a ja sam sa dosta njih studirala, a bogami se i družila) radio osam meseci u Beogradu
-čovek za susednim stolim u kafani trči za tobom kad vidi registraciju kola samo da ti kaže da je završio medicinu u Beogradu
Pa onda masline. Koje oni nonšalantno skupljaju tako što prostru mreže po zemlji i samo ih zarolaju kad plodovi sami otpadnu.
Pa sirevi, razne fete sa susamom, medom, u furuni…
Pa školjke i oktopusi i što ti uvek sami kažu kad je smrznuto, i kad ne pitaš, iako stoji zvezdica pored naziva smrznutih proizvoda.
I što ih baš briga ako su u miki majcama i japankama.
I što ne moraš da budeš zgodan i da trčiš po plaži (mada možeš)
I što je radno vreme restorana vrlo rastegljivo.
I što dobiješ lubenicu gratis.
I što se ugovor o kupovini stana sastoji od 20 strana i počinje tako da je notar zakleo prevodioca nad Jevanđeljem da će ispravno prevoditi.
I što u tom ugovoru piše sve o tom stanu od gradnje do poslednjeg vlasnika. (Tu sam videla koliko smo mi daleko od njih, daleko od svih. Koliko smo zabrazdili)
I što u tom ugovoru piše da se, prilikom gradnje poštovao zakon o svetionicima (zgrada nije ugrozila nijedan svetionik, ej)
I što posle crkve u nedelju cele porodice idu u pekaru na doručak.
I što kada zaboravimo torbicu u kafiću sa 600 evra u njoj i uspaničeni se vratimo posle sat vremena, sve nas uredno čeka na šanku…
…
I da li se mi stvarno pitamo da li su nam oni baš pravi prijatelji? Da li su iskreni? Kao, ma oni vole pare. A šta, mi ih ne volimo? Gadimo se na pare?
Kada se osećamo kao gosti, kao dobrodošli gosti, zar se stvarno pitamo da li se pretvaraju?
Zar stvarno mislimo da su nas zamenili za Šakiru i Rianu, i zar nam stvarno smeta malo laskanja i preterivanja?
Zar nas stvarno muči da li se samo prave da nas vole?
Molim vas, mooooolim vas, dajte da ih pustimo neka se prave i dalje.
