Kad ja bejah tek srednjoškolka, a Jugoslavija živa i naizgled zdrava dobrodržeća dama, zadesih se, sa još par saputnika na stanici noćnog autobusa 26. Jedan čiča je zaplićući jezikom pevušio nešto za sebe, a onda, odjednom, potpuno lucidno reče: „Ja garantujem da smo svi mi ovde iz Bosne. Ovaj dečko, ovaj Ciganin (valjda se sme citirati, stvarno nije rekao Rom), ova mala i ja“ . Pri tom je pokazivao prstom na svakog od nas.
Pa, pomislih, za mene si pogodio.
Čitajući Lanu Bastašić nisam mogla da izbacim tu scenu iz glave. Ja sam samo rođena u Bosni, jer su moji godinu dana radili tamo, nemam nikakve krvne veze, ali mi se čini da, u kom god društvu da se nađate, većina ima mnogo veze sa Bosnom.
Bosna Lane Bastašić put je usečen u gustu šumu stoletnog tamno zelenog drveća kroz čije se krošnje sunce ne probija. Baš takve je se i ja sećam iz vremena kada smo kroz istu kolima išli na more. Njena je Bosna svojeglava, jalova, a ipak neodoljiva, puna modrica farbana plavuša koja krvari, ali ipak radi sve po svom, koja odbacuje svakoga kad, kako i na koliko hoće, a onda jednim zviždukom natera tu istu odbačenu osobu da joj se istog trena vrati.
Sara i Lejla, kasnije Lela, najbolje drugarice. Šta se desilo među njima?
„Da li je to važno? Dobre priče ionako nikada nisu o onome što se dešava“
Ali ipak…
„Poslije smo otišle kući, a sutradan se vratile u školu. Sve se nastavilo po starom. …Ali mi se ipak činilo, ili to možda sada umišljam, da si počela drugačije da se smiješ. Nekako napola, krajem usana. Malo se mraka uvuklo u tvoje zjenice. Nešto sam ti oduzela te zime, nešto što može da se oduzme samo jednom, jer samo jednom i postoji.“
Da li piše o ženskom prijateljstvu? Svakako. Postoji li sličnost sa Elenom Ferante? Glavna junakinja joj se zove Le(j)la. Čak se i sama spisateljica zove Lana, pobogu!
Naravno da postoji sličost. Možda Lana Bastašić to negira jer je ona to prva smislila.
Kao što Bebi Dol tvrdi, a oni koji su išli sa njom u školu potvrđuju, da je ona pre Madone imala stajling Madone.
Moguće.
Uglavnom, putuju tako njih dve, Sara i Lejla, putuju posle dvanaest godina razdvojenosti i ne pričaju mnogo, jer:
„..s nekim je ljudima, poslije gomile godina i priča koje su se desile, nemoguće neobavezno čavrljati. Grizla me je želja da je pitam zašto je Armin u Beču, gde je bio sve te godine, zašto se nije javio“
Potraga za Arminom, koji je jednom dodirnuo dobro čuvanog zeca na akvarelu iz 16.veka, proteže se kroz celu knjigu, kao i kroz ceo Sarin život.
Sara i Lejla, kao i Lana putuju kroz zemlju čuda. Kao i svi mi sa ovih prostora. U jednom trenutku smo gledali svoj odraz u ogledalu, a u sledećem smo pratili Uskršnjeg Zeca i pili čaj sa Ludim Šeširdžijom, plašeći se da nam Kraljica Srce ne odrubi glavu.
Jer, svi smo mi pomalo iz Bosne.
Ali, Lana Bastašić, pre svega, fantastično piše. Njene su rečenice snažne, pune simbola, od kojih neke možete i da ne uočite, ali zato je tu pogovor u kome vam Bastašićeva sve potanko objašnjava, i koji nikako ne smete preskočiti. On je tačka na „i“ ove knjige.
Knjige koja počinje malim slovom, od sredine rečenice, a koja je i takva potpuno smislena. Ali tek na kraju, kad se knjiga završi prvim delom te rečenice, krug će se zatvoriti.
Iako junakinje Lane Bastašić nisu simpatične, svi im želimo srećan kraj.
A šta je drugo srećan kraj, ako ne novi početak?