Reći ću: Ovo je možda, ne, ovo JESTE najlepša knjiga koju sam pročitala u poslednjih desetak godina. Pažljivo biram reči, ne kažem najbolja, ni najmudrija, ni najznačajnija. Jednostavno najlepša.
To sam pomislila kad sam je čitala pre nekoliko godina, to mislim i danas.
Svaki pravi ljubitelj knjiga je zaslužio da pročita ovakvu knjigu. Ne, ne ovakvu. OVU knjigu.
Knjigu je bibliotekarka Meri En Šafer pisala trideset godina, od sredine sedamdesetih, pa do svoje smrti 2008. Završila ju je i objavila njena sestričina Eni Barouz, na čemu sam joj neizmerno zahvalna.
Ostrvо Gernzi, deo Velike Britanije, pod nemačkom je okupacijom u Drugom svetskom ratu. Nekoliko stanovnika sela (među kojima su svinjar, ribar, knjižar, travarka i lokalna veštica…) okupljeni oko Elizabete Mekena zaborave, usled dobre i retke gozbe kojom su se počastili zahvaljujući jednom skrivenom prasetu, na policijski čas. Kad ih presretne nemačka patrola, Elizabeta izmisli priču o Udruženju ljubitelja knjiga. I tako oni počnu da se sastaju svake dve nedelje, da čitaju knjige i diskutuju o njima, iako je mnogima jedino štivo, sem Biblije, do tada bio samo poljoprivredni priručnik. Pošto je poslednje prase pojedeno na dan slučajnog osnivanja udruženja, jedan član izmisli pitu od pasiranog krompira sa ljuskama tog istog krompira kao korama. Jer, zna se da nema dobrog književnog kružoka bez dobre, ili recimo, bilo kakve zakuske.
Godinu dana po završetku rata, Džulijet Ešton, tridesetogodišnja spisateljica i novinarka primi pismo od jednog člana udruženja koji je kupio knjigu Čarlsa Lema, knjigu koja je nekada bila u njenom vlasništvu i na čijim koricama još stoji njeno ime i adresa.
„Nego, čudim se kako je ta knjiga prispela na Gernzi. Možda knjige poseduju neki tajni nagon koji ih dovodi do savršenih čitalaca. Kako bi bilo divno da je to istina!“
Kako bilo, ja od tada pišem ime na svakoj svojoj knjizi. Nikad se ne zna.
I tako krene da se odmotava priča o Džulijet i Doziju, i ljudima koji ih okružuju, o naizgled jednostavnim, a tako živopisnim ostrvljanima, ali i o stanovnicima velegrada, o ratnim, ali i posleratnim godinama, a sve to, samo i isključivo putem pisama koje svi ti divni likovi šalju jedni drugima.
Obično se trudim da pomoću citata dočaram knjigu, stil i atmosferu, ali ovde mi je to nemoguće. Jednostavno, dinamika koju pratimo dok pisma lete tamo-vamo, kao i autori tih pisama koji nam predstavljaju događaje i same sebe na toliko osebujan način onemogućavaju mi da izdvojim bilo šta.
Sastavljena iz fragmenata datih u pismima, knjiga, ipak, čini predivnu celinu o teškim vremenima i ljudima koji uprkos tim vremenima, ili baš zbog njih pokazuju svoje skrivene vrline. Sem onih koji pokazuju svoje skrivene mane. Ali oni su u manjini.
Jer, ova knjiga slavi život, iz svake rečenice izbija životna radost koju je nemoguće zaustaviti ni ratom, ni glađu, ni oskudicom. Životna radost, za koju je, između ostalog, zaslužno i čitanje i rasprava o knjigama svakog drugog utorka. Posebnu draž predstavljaju kratki originalni osvrti članova udruženja na knjige i pisce koji su im promenili život i sa kojima se sreću prvi put, tako da nemaju sa čime da ih upoređuju: Seneku, Orkanske visove, Šekspira, Čarlsa Lema, Jejtsa (koji je istrpeo ozbiljnu kritiku)
Ova me knjiga tera da se smejem i da plačem. Jedna je od onih koje vas vuku da je završite što pre, a istovremeno svesno odugovlačite, jer uopšte ne želite da je završite.
Ima u njoj i neizvesnosti, velikog zapleta i preokreta i mnoštva malih zapleta i malih preokreta. Ima opisa rata koji se ne vodi na frontu, već u sopstvenoj kući, iz koje morate da pošaljete rođeno dete jer tako ima veće šanse da se spasi, zajedno sa drugom evakuisanom decom. Ima iznenađenja, i podviga, i izdaje, i brige, i prijateljstva….
I ljubavi. I, naravno, ljubavi.
Knjiga se ne može naći u knjižarama, ne znam kako stoje stvari sa antikvarnicama. Film je možda dobar onome ko nije i ko neće pročitati knjigu. Ako ikako možete doći do knjige, pročitajte je. Obavezno je pročitajte. Nevolja je samo, što teško da ćete je dobiti na pozajmicu, a i da ćete je vi pozajmiti nekom drugom posle čitanja.
Ovo je knjiga koja se ljubomorno čuva.