Izdavačka kuća Čarobna knjiga u potpunosti opravdava svoj naziv. Knjige koje izdaje mogu nam se sviđati ili ne, možemo ih čak i ne razumeti, ali svaka je baš to: čarobna.
Stakleni hotel, kanadske spisateljice Emili Sent Džon Mandal, za koju ja, iako je poznata i nagrađivana, na moju sramotu ne da nisam čula, nego sam mislila da se radi o dva pisca (Emil Sent i Džon Mendel, pa, zar nije logično?) zamalo da me odbije prvom rečenicom:
„Počinjem od kraja: propadam niz bok broda u uzburkanoj tami oluje, bez daha, u šoku zbog pada…“
Nekako, što sam starija, to mi je važnije da knjiga ima srećan kraj, što ovde evidentno neće biti slučaj. Prestara sam za Romea i Juliju, hoću da se završi dobro, šta me briga što se ludo vole kad se na kraju ubiju. Vinsent u okeanu, tako počinje i, odmah nam je rečeno da se tako i završava knjiga. Ali,već druga rečenica:
„Uzdigni me. Reči naškrabane na prozoru kad sam imala trinaest godina“,
zadržala mi je pogled, a svaki sledeći pasus dodatno mi je okivao pažnju.
Mnoštvo likova koji se sreću, mimoilaze, sudaraju, vole, mrze i svojim postupcima svesno ili nesvesno stvaraju efekat leptira koji menja živote drugih i svet u kome se nalaze.
Stakleni superluksuzni hotel za bogate goste koji:
„…žele da dođu u divljinu, ali ne žele da budu u divljini. Žele da je samo posmatraju. … To je iskustvo sa pet zvezdica na mestu gde tvoj mobilni telefon ne radi.“
I rečenica upućena jednom od tih gostiju urezana u predvorju:
„ Zašto ne progutaš slomljeno staklo?“
I tako me je autorka nepovratno uvukla u priču koja osciluje oko ove rečenice, približava joj se i udaljava se od nje, vodeći nas do kraja, koji je zapravo početak. Ko je trebalo da proguta slomljeno staklo? Da li bi to sve promenilo nabolje, nagore, ili bi sve bilo samo jednostavno drugačije, ali ništa bolje, ništa gore.
Tako savršeno delikatno napisana, kao da mi neko šapuće u uho, a sa toliko mudrosti koje bih mogla ispisati na zidu i gledati ih svaki dan, knjiga, koja ima i nadrealne momente i fantastične elemente, zapravo se, što je neverovatno, bavi jednom potpuno prizemnom i prozaičnom prevarom.
I njenim nosiocima. I njihovim pomoćnicima. I onima koji su predmet te prevare. I posmatračima.
„Ono što ju je držalo u kraljevstvu bila je nekada nezamisliva situacija da ne mora da misli o novcu, jer to je ono što vam novac pruža: slobodu da prestanete da razmišljate o novcu.“
„Velikom brzinom kretali su se u noć. Alkaitis se trudio da održava razgovor, ali Suzan je bila u svom, još mračnijem tunelu… i već je video kako mu Suzan sve brže i brže uzimaju. Mislio je da veče ne može da bude gore, ali svako veče može da bude još gore.“
„Da li se ikad zapitaš zašto smo mi izabrani?…..Kako je znao da ćemo to uraditi?“
„Nema tu nikakvog iznenađenja. Ti znaš šta si.“
Da li ti znaš šta si? Ili je sve mnogo jednostavnije:
Svi možemo završiti u zatvoru.
Svi možemo živeti u „zemlji novca“
Svi možemo biti optuženi za ubistvo.
Svi možemo biti ubice.
I svi smo stalno u kontaktu.
„-Napustila sam kopno jer sam stalno naletala na pogrešne ljude.
-To je problem s kopnom- rekao je Džefri.
-Na njemu ima previše ljudi.“
I niko od njih nije imum na ljubav.
„Nikad nije verovala u ljubav na prvi pogled, ali jeste verovala u prepoznavanje na prvi pogled, verovala je da prilikom prvog susreta sa nekim shvatiš da će taj neko biti važan deo tvog života, osećaj kao kad prepoznaš poznato lice na staroj fotografiji: u moru lica koje ništa ne znače, jedno uđe u žižu. Ti“
Ti, kao lajtmotiv, jednako je snažan, kao i onaj drugi, suprotan:
„Sedela je tamo i pokušavala da zamisli šta bi sledeće moglo da se dogodi, a onda se pored nje stvorio Faisal, divno obučen, noseći dve čaše vina i pomislila je:
Zašto ne ti?“
Pa, onda, kao predlog za još koji citat na zidu:
„Lepota može da ima razarajući efekat na karakter. Moguće je provlačiti se nekoliko godina pomoću nekoliko uglađenih fraza i blistavog osmeha, a to su godine tokom kojih se izgrađuje karakter.“
„Lukuz je slabost.“
„Da li se nadate da će civilizacija propasti? Tek da se nešto dogodi?“
I, s tim u vezi, možda ne za citat, ali fascinantno razmišljanje naše junakinje Vinsent:
„Celog života je čitala novine…., ali….misli bi joj lako skrenule u sasvim suprotnom pravcu: zamišljajući alternativnu stvarnost u kojoj, na primer, nije bilo rata u Iraku, ili gde zastrašujući novi svinjski grip u Republici Gruziji nije bio brzo zaustavljen; alternativni svet u kome je gruzijski grip buknuo u nezaustavljivu pandemiju koja je dovela do propasti civilizacije…..“
Proverila sam. Knjiga je izašla iz štampe u martu 2020.
Naježila sam se.