„To najviše volim u Istanbulu. Kad mislite da poznajete neko mesto, otvore se vrata, a vi se osećate kao da ste stupili u daleku zemlju…..Žitelji Istanbula ne moraju da putuju. Dovoljno je da otvore oči. Mogu da putuju ne samo u prostoru već i u vremenu.“
Turska, Istanbul, Bujukadi ili Prinčevska ostrva.
Te boje, ti mirisi, ti ukusi…. Svako ko je ikad posetio Istanbul, poželeće čitajuči ovu knjigu da mu se vrati, a onaj koji ga nikad nije posetio shvatiće da to mora učiniti što pre.
To izobilje svega, ta moć, ta raznolikost, bogatstvo i siromaštvo, moderno i tradicionalno, Evropa i Azija. Sofra se čita otvorenih usta. (iz kojih curi voda)
Vreme sadašnje, ali se pripadnici četiri generacije koji dolaze u porodičnu vilu da proslave stoti rođendan prabake i poznate umetnice, prisećaju i vremena prošlih.
.
Pade mi na pamet, da li je korektno čitati knjigu turske spisateljice na obali grčkog mora?
„More me je uvek zavodilo. Nijedan muškarac, nikakvo vođenje ljubavi nije mi davalo celovito osećanje koje mi je ispunjavalo dušu kad bih zaronila u more“
O samoj spisateljici izdavač nije napisao ni slovo. Tako sam izguglala da je rođena i odrasla u Istranbulu, jasno, završila sociologiju, bila u Americi i na dalekom istoku i sada živi sa mužem u Atini. Ovo joj je prva knjiga objavljena na engleskom.
Neverovatno koliko zapravo malo znam o turskoj istoriji. Znam samo ono što se odnosi na nerazrešene odnose koje Turci imaju sa nama, koji im stalno spočitavamo onih 500 godina koje su se ipak nekako završile. Turci, međutim, imaju nerezrešene odnose sa Grcima koji traju i do današnjih dana. Veliki plakat u Solunu: Zaustavite Erdogana nekako mi je sad mnogo jasniji. Turci imaju nerazrešene odnose sa celim svetom, jer oni su vladali i još uvek vladaju velikim delom tog sveta.
Turska je u sukobu sa samom sobom, zemlja u kojoj su žene obasipane zlatom, a da bi izvršile abortus potrebna je saglasnost muža.
Razlike između bogatih i siromašnih, slugu i gospodara nisu se mnogo smanjile tokom vremena.
„Osmehivali su se jedni drugima. Vidi, vidi, možemo da živimo zajedno, kao braća. Srećan praznik! I vama isto želimo! Nego, kako se ovaj praznik zove? Konzervativci ga zovu Ramazan. A sekulisti Festival slatkiša. Gurnuli ste ratoborne reči ispod stola. Živite u svetu laži. Prvom prilikom biste se uhvatili za gušu ili otkucali komšiju policiji.“
„Ljudski mozak je neobičan mehanizam, zar ne? Pokriva bol krastom da bi čovek zaboravio. Štiti čoveka. Samo da bi ga u određernom uzrastu naterao da se seti istine u opuštenom razgovoru“
Ispričana u četiri glasa, studentkinje (i praunuke slavljenice), njene tetke, novinara koji dvadeset godina sa promenljivim uspehom voli tu tetku i starog sluge stogodišnje umetnice, Defne Suman izuzetno vešto slika rečima, kako do tada nepoznatu porodičnu istoriju koju na kraju na zidu trpezarije i bukvalno naslika prababa, tako i ljubavne priče koje se prepliću, raspliću, gore većim ili manjim plamenom, ali neprekidno tinjaju.
„Gledala me je očima naduvenim od plakanja ili od previše sna, prečišćenim, blistavim očima. Posmatrao sam je. Video sam godine koje smo proveli zajedno na njenom licu, u njenom pogledu. Žena koju volim. Moja najprisnija prijateljca. Jedini svedok moje mladosti.“
„Nikad nisam mogla da te volim onako kako si hteo, sa strašću, sa žudnjom.Mnogo puta sam pokušala, ali nisam uspela. Nisam mogla da se zaljubim u osobu koja me voli više nego što ja volim samu sebe.“
„Opisivala je zaljubljenu ženu. Kako je biti zaljubljena žena. Zato što je ljubav drugo stanje uma. Ti više nisi ti. Posmatraš se kroz oči nekog ko te voli i divan si iz te perspektive. Ti si biće koje je voljeno. Tetka Nur se u to doba upravo zaljubila u teču Ufuka“.
„Tutnjava se razlegla iz dubine zemlje……Pronašao sam gospođu Širin na vrhu stepenica. Držala se za ogradu i drhtala kao prut. I sveća koju je držala u ruci je drhtala……..Onda se desilo nešto neobično. I danas se naježim kada se toga setim. Jedva mogu da govorim o tome. Uhvatila me je za ruku, ne puštajući sveću.U to doba sam bio star. Ruke su mi bile žuljevite a koža debela. Ukločio sam se kad me je uhvatila za ruku zato što je njena bila vlažna i hladna. Grudi su mi se nadimale kao kad sam u detinjstvu jeo slatkiše sa nanom. Ovo je bio isti osećaj“.
Ljubav iz svih uglova i kroz sve generacije, i ono što jeste ljubav i ono što samo izgleda kao ljubav, i ono što se čini da je ljubav, a zapravo je nešto drugo. Sve je to u ovoj priči o ljubavi, o porodici, o Turskoj.
„Priče nikad ne bivaju zaboravljene, Sadiče. Samo ćute unutar nas, to je sve. Kucnuo je čas, prolaz se otvorio pod pritiskom, prošlost utiče u sadašnjost“
I na kraju od mnoštva ideja koje imaju junaci ove sage da izdvojim jednu:
„Otići ću na grčko ostrvo ako doživim nervni slom…..Otići ću na ostrvo na kom je Leonard Koen pronašao kuću i ostaću nedelju dana, sama-samcita. …Napisaću knjigu na tom ostrvu. Uveče ću sedeti u taverni ispod javorova.. Piću karafe belog vina. Biće muzike. Možda ću plesati sa postarijim, ljubaznim, intelektualno ortijentisanim Grkom. Možeš da budeš šta god hoćeš kad putuješ sam po stranoj zemlji.“
Ova se knjiga ne čita bez naočara za sunce. I kad opisuje najmračnije događaje, sija i zaslepljuje vas najsjajnijim bojama.
Blistavo.