Evo jedne mlade, (zaista mlade, kad je izašla ova knjiga imala je dvadeset šest godina) a već nagrađivane i hvaljene širom sveta irske književnice. Izvrsna recenzija na koricama, koju je napisao Geopoetikin urednik Vladislav Bajac, odlična je preporuka za knjigu:
„Razgovori sa prijateljima jedna je zavodnička i zavodljiva knjiga, četvorougao ljudskih odnosa, sastavljen od dve mlade najbolje prijateljice i nešto od njih starijeg bračnog para. Reč je o mladalačkom, seksualnom i umetničkom samootkrivanju preko unakrsne ljubavi i sopstvene književnosti.
Sali Runi piše moderno, ironično, duhovito, a iznad svega-razumljivo. Ona savršeno kontroliše ton svoga glasa i dosledno sprovodi disciplinu upotrebe „ravnog“ jezika. Majstor je dijaloga koji koristi kao tenisku lopticu: rečenice samo preleću mrežu u oba pravca i ti udarci iznuđuju iskrene i zaslužene čitalačke aplauze.“
To je to. Taj ravan glas. Ta mirnoća koja prekriva krike. Ta razlika između onoga što drugi vide i onoga što jesmo, između onoga što nam ti drugi govore i misle i onoga što čujemo. Običan život obične dvadesetjednogodišnje studentkinje sa kojom se svi nekako možemo poistovetiti. Svi moji prijatelji koji su pročitali Razgovore sa prijateljima, oduševljeni su. Ja sam je, naravno, kupila sledeći instinkt, zato što je prva knjiga nepoznate spisateljice, a delovala mi je interesantno, i pošto obično dobro prođem u tom book hunting-u, nisam se iznenadila pozitivnim komentarima. Iznenadila sam se što su je, iako sam je prva kupila, svi ti ljudi pročitali pre mene i što su, iako potpuno različiti po godinama, polu, zanimanju i sklonostima tvrdili da je izvanredna. Onda sam bila stvarno zaintrigirana.
I mislim da je ono zbog čega se knjiga svima sviđa, pored svega nabrojanog to, što Sali Runi jednostavno i savršeno tačno ume da prenese osećaj zaljubljenosti, potrebe, teskobe, ljubomore, ljubavi, ali, najviše od svega ono što se dešava u našem mozgu i stomaku kad nekog volimo. I onda nema veze ni da li je to osoba istog ili suprotnog pola, da li je starija ili mlađa, oženjena ili udata.
„Ja sam skroz obična, rekla je. Kad nekoga zavoliš, činiš da se ta osoba oseća drugačijom od ostalih. To si ranije radila sa mnom, to sad radiš sa Nikom.“
„Te sam noći odlučila da ponovo iščitam sve stare poruke koje sam nekada pisala Bobi…..Bilo mi je važno da Bobi ne bude u mogućnosti da porekne da me je jednom jako volela.“
„Jesam li bila dobra prema drugima? Teško je decidirano odgovoriti na to pitanje. Brinula me je pomisao da bi se, ako jesam ličnost, moglo ispostaviti da zapravo i nisam dobra. …..Je li „dobrota“ samo drugi naziv za potčinjavanje u konfliktnim situacijama? To su bila pitanja o kojima sam kao tinejdžerka pisala u dnevniku, a kao feministkinja imam puno pravo da ne volim nikoga“
„Legla sam u krevet, osećajući se užasno, ali to osećanje nije toliko bila tuga koliko zaprepašćenje i neka teška klonulost… Lagala sam sve. Lagala sam Melisu, lagala sam čak i Bobi, samo da bih bila s Nikom. Nisam imala više nikoga kome bih mogla da se poverim, ko bi imao razumevanja za moje postupke. A na kraju se ispostavilo da on voli drugu……Priznaj lepo, rekla sam sebi. On te ne voli. Zato se osećaš povređenom.“
„Nik se uvek smejao šalama koje sam pravila tokom razgovora. Rekla sam mu da me lako osvoje ljudi koji se smeju mojim šalama, a on je rekao da ga lako zavedu ljudi koji su pametniji od njega.
Kapiram da takve ljude ne srećeš često, rekla sam.
Reci, zar nije lepo kad laskamo jedno drugom?“
„Leđima sam se oslonila o frižider i pokušala da se rashladim mašući šakom. Uzeo je flašu piva i prislonio mi je uz obraz. Osetila sam hladan i vlažan dodir stakla na koži od kojeg sam i nehotice glasno uzdahnula.
Je l ti to prija? upitao je.
Aha, strava. Je l može i tu?
Pomerila sam u stranu bretelu na haljini, a Nik mi je prislonio flašu na ključnu kost. Zadrhtala sam kad mi je graška kondenzovane pare kliznula niz kožu.
Kako je to dobro, rekla sam.
Nije ništa rekao na to. Primetila sam da su mu uši crvene.
Daj mi ovde na nogu, rekla sam.
Prebacio je flašu u drugu ruku i prislonio mi je uz bedro. Osetila sam prohladan dodir njegovih prstiju na svojoj butini.
Sviđa ti se?upitao je.
Je l mi to sada flertujemo?
Poljubila sam ga. Nije se opirao.“
I ako niste osetili taj vlažan dodir stakla na koži onda nemojte čitati ovu knjigu.
Jer koliko god stari ili mladi bili, svi imamo tu dvadesetogodišnjakinju u sebi koja možda drugačije razmišlja i ima drugačije stavove od naše junakinje Franses, ali je prošla kroz svako, baš svako osećanje kao i Franses.
Toj dvadesetogodišnjakinji u nama, njoj se obraća Sali Runi.