Evo još jedne knjige u kojoj se potvrđuje da hrana na usta ulazi i da put do srca vodi preko stomaka.
Običaji i kultura jednog naroda, ali i karakter, težnje i emocije pojedinca najbolje se vide prema odnosu tog istog naroda ili pojedinca prema hrani.
Ona je usamljena, po svim društvenim merilima još uvek mlada žena, sa naglaskom na još uvek.
„Ja, s druge strane, verovatno još nisam postala odrasla osoba u pravom smislu te reči. Bila sam prilično odrasla dok sam išla u osnovnu školu. Ali negde od srednje škole, što je više godina prolazilo, postajala sam sve manje odrasla. Možda sam samo takve prirode da ne mogu da se uskladim sa vremenom.“
On je, iako se dobro drži, prema tim istim merilima ipak star čovek, sa naglaskom na ipak..
„Ah, – nejasno sam odgovorila, i dalje zagledana u njega. Brižljivo zalizana seda kosa, besprekorna bela košulja, sivi sako. Na pultu je stajala mala keramička bočica za sake, tanjir sa zalogajem usoljenog kitovog mesa i činija u kojoj je ostalo nešto malo algi. I dok sam se divila tome koliko se meni i tom starijem čoveku ukusi u jelu poklapaju, polako mi se u sećanje vraćala njegova slika kako stoji za katedrom u učionici moje srednje škole…..
….Krišom sam mu osmotrila izraz lica, ali mi je Profesor izgledao isto kao uvek. Delovao je savršeno pribrano. Tašna je bila uz njega, a njegova leđa prava kao strela.“
Izvanredna japanska spisateljica Hiromi Kavakami slika, kao na svili, delikatan odnos 37-ogodišnje Cukiko i njenog gimnazijskog profesora. Njih dvoje se sreću, ponovo, posle školskih dana, u baru, gde uz pomoć vlasnika, Satorua, dele ljubav prema piću i hrani.
Obroci koje dele, nama strani, kao što i treba da budu, mnogo egzotičniji nego u bilo kom restoranu japanske kuhinje, (ljudi jedu usoljenog kita i alge kao meze uz piričanu rakiju, pobogu) dočaravaju nam svu različitost, ali i sličnost naših svetova, kao i tananost, ali i žilavost odnosa Profesora i Cukiko.
Bilo da se ti obroci odigravaju u pomenutom baru, u šumi gde sa vlasnikom tog istog bara i njegovim bratom beru pečurke, u fensi restoranu, ili u hotelu na morskoj obali, Profesor i Cukiko se kroz njih upoznaju i mi, gledajući očima Cukiko, ne samo da upijamo boje, ukuse u mirise, već možemo da osetimo iste nalete opijenosti, naklonosti, ljutnje, čežnje i, da, ljubavi.
Otrcano, ali jednostavno:
Ljubav ne zna za godine, ne zna za prepreke, za nju se se vredi boriti.
„-Smirite se, Cukiko,- rekao je Profesor vedro.
-Potpuno sam mirna.
-Hajdete kući na spavanje.
-Neću da idem kući.
-Nemojte biti nerazumni.
-Uopšte nisam nerazumna. Zaboga, profesore, volim Vas!
Kada sam to izgovorila, u stomaku sam osetila vrelinu.
Uprskala sam stvar. Odrasla osoba ne izgovara reči koje ljude dovode u neprijatan položaj“
Jedno drugom su sve vreme govorili Vi. Njihov odnos je kao vodeno ogledalo ispod koga se pod pravim uglom vide modre dubine.
Knjiga o otuđenosti, koja zbližava.