Dok pišem o onima koji odlaze i onima koji ostaju, moj prozor u dvorište ne gleda više na drvo koje je bilo visoko preko šest spratova i u koje sam gledala kad sam pisala o prethodnim knjigama napuljske tetralogije.
Otišlo. Iseckano i odneto, moje kiselo drvo koje je bilo tu, i toliko, i pre rođenja moje ćerke. Pročitah negde da treba 80 godina da naraste do te visine.
Ipak, neko je odlučio da je opasno, da je vreme da nestane.
Pridružilo se onima koji odlaze. Zauvek i mislim, ne sa dobrim razlogom, samo naizgled slično Eleni i Lili, koje naizmenično odlaze ili ostaju, ali nikad zauvek, nikad to nije konačno, idu i vraćaju se sudarajući se kao dve kuglice obešene na krajeve iste niti koja je na sredini okačena o klin.
I evo ih.
Opet. Dve prijateljice, od kojih je jedna genijalna, a druga piše o njoj i, kroz priču o njoj i o sebi, o svetu, o vremenu i zemlji u kojoj žive, o muškarcima i brakovima.
Lila napušta muža, vodeći sina sa sobom, Lena se udaje. Lila radi u fabrici, Lena vodi akademski život. Pa onda Lila ulazi, sa Encom, stamenim drugom iz detinjstva, u svet kompjutera (veličine sobe) i počinje da radi za Solare, čiji su sumnjivi poslovi sve sumnjiviji ali i sve prihvatljiviji društvu u kome žive. Lena razmišlja da napusti muža.
Ovde sam bez griže savesti prepričala deo njihovih života u dvadesetim i tridesetim godinama. Jer, iako je to ono što se dešava u ovoj knjizi, svesti njenih 435 stranica „samo“ na ove, istina ključne događaje u ljudskom životu, znači načiniti istu grešku kao producent u onoj čuvenoj anegdoti, kad mladi reditelj dođe kod njega i kaže mu: `Imam strašan scenario, žena koja ima sve, zaljubi se u mlađeg muškarca i napusti muža i dete zbog ljubavnika, kad je on ostavi, ona se ubije.` Producent mu na to kaže: `Pobogu, pa to je najobičniji ljubavni vikend roman, čist šund`, a reditelj mu odgovori: `Ne, to je Ana Karenjina.`
Dobro, jedan je Tolstoj.
Ali…
„Osim u onim ludim trenucima kada ga voliš i kada uđe u tebe, muškarac ostaje izvan. I zato ti kasnije, kada ga više ne voliš, smeta i sama pomisao da si ga nekada volela.“
„-Društvo kome je prirodno da nametanjem brige o deci i o kući, guši ženin intelekt neprijatelj je samo sebi, iako toga nije svesno.
Muž reče ironično: -Elena može da neguje svoj intelekt kako želi i kad god to želi, dovoljno je da meni ne oduzima vreme.
-A kome da ga oduzima ako ne tebi?“
Jednostavno. Pitanje svih pitanja u porodičnim odnosima.
Dakle, u ovih 435 strana opisani su svi aspekti odnosa između muškarca i žene. Svi brakovi sadržani su u brakovima koje crta Feranteova.
A ipak, ni najmanje nije zanemaren odnos Lene i Lili.
„Postadoh opsednuta tom idejom. Sve što sam čitala u tom razdoblu, na ovaj ili onaj način, navodilo me je da razmišljam o Lili. Bejah naišla na model ženskog razmišljanja koji je u meni, uz izvesne razlike, izazivao isto ono divljenje, istu potčinjenost koju sam uvek osećala prema njoj. I ne samo to. Čitala sam misleći na nju, na epizode iz njenog života razdvajajući u dve grupe tvrdnje s kojima bi se ona složila od onih koje bi odbacila.“
I svi aspekti odnosa između dve drugarice takođe su sadržani ovde. Lila i Lena nisu dve prijateljice. One su SVE prijateljice, sve koje ste ikada imali i sve koje ćete ikada imati. Koliko god nam specifično izgledali njihovi životi, to su, zapravo, naši životi.
„Vi, profesori, toliko insistirate na školovanju zato što tako zarađujete za život, školovanje, pak, ničemu ne služi, niti nas čini boljima, naprotiv, samo čini da se još više prozlimo.
-Je li se to dogodilo Eleni?
-Nije, njoj nije.
-Otkud to?
Lila navuče sinu na glavu kapicu:
-Još kao devojčice smo sklopile pakt : da ona zla zauvek ostanem ja“
Tako. Ovu nisam ispuštala iz ruke. Ti Italijani. Kod njih je sve u hiperboli. Komunisti, fašisti, beda, bogatstvo, odanost, izdaja.
I neraskidiva veza dve žene.
Jedna je Elena Ferante.
