„….da je osetila potrebu da me ponizi kako bi lakše podnela sopstveno poniženje.“
„Ima onih koji ostavljaju i onih koji znaju kako da budu ostavljeni.“
„Provedeš čitav život voleći ljude za koje zapravo ne znaš ko su.“
„Lilu je tokom čitavog života najviše plašila pomisao da bi osobe, više nego predmeti, mogle izgubiti ivice i rasuti se, bez obličja“
„Ali ubrzo shvatih da se (on) nije mogao porediti sa razmenom mišljenja koju sam godinama imala sa Lilom, koja mi je razbuđivala um i kojom smo jedna drugu navodile na priču, koja je uzrokovala takvo uzbuđenje da se činilo da smo usred oluje koju presecaju munje i gromovi“
„Njoj je to pak bilo jasno od trenutka kad me je ugledala pred sobom… da ni u čemu ja to nisam pobedila, da se na ovom svetu ni u čemu ne može pobediti… da vreme jednostavno teče bez ikakavog smisla, da je lepo samo se povremeno videti i osetiti da ludo tandrkanje mozga jedne odjekuje u tandrkanju mozga one druge….“
Koliko je samo složen odnos najboljih prijatelja, onih koji su najbolji od najranijeg detinjstva i koji ostaju najbolji tokom celog života, čak i kad izgleda da su prekinuli kontakt.
Koliki je njihov međusobni uticaj. Koliko je to jasnije kada potiču iz jedne živopisne, sirotinjske sredine u kojoj su svi strahovi veći, svaki uspeh sumnjiv, lepota kratkotrajna a lojalnost sve. Sredine u kojoj izdaja ima svoju cenu, a kukavičluk se ne prašta.
Sredine kao što je Napulj šezdesetih godina dvadesetog veka, a prijatelji imaju po petnaest godina. A posebno, kada su ti prijatelji zapravo prijateljice. Devojčice na pragu devojaštva. Najbolje prijateljice.
Druga knjiga Elene Ferante, kroz žensko prijateljstvo priča baš o onome što je u naslovu, a što se zanemaruje i preko čega se prelazi podrazumevajući da se to samo i jedino tako mora raditi: o novom prezimenu.
Prezimenu koje žena uzima udajom, a sa njim i novi identitet. O onome šta se od nje očekuje i šta je očekuje ako očekivanja ne ispuni.
Lila i Lena od petnaeste do dvadeset i neke. Lila se udaje za bogatog vlasnika delikatesne radnje Stefana Karačija, sina ubijenog crnoberzijanca Don Akilea i prolazi kroz sve faze napuljskog braka, od obožavanja do nasilja, i to još tokom prve bračne noći.
Lena studira, piše, objavljuje svoj prvi roman i ulazi u profesorsku porodicu svog verenika. Likovi iz prve knjige se razvijaju, delaju, mešaju. Nijedan događaj iz detinjstva nije zaboravljen, svaki će uticati na njihovu mladost.
Za razliku od prve knjige, koja mi je bila pomalo gorak zalogaj, drugu sam „progutala“, iako sam je pomalo teško svarila.
Nisam mogla da čitam ništa drugo, ali sam morala da napravim par dana pauze pre nego što sam počela sledeću Feranteovu.
- наставиће се –