Ju Nesbe, možda najbolji, a svakako najpoznatiji pisac kriminalističkih romana današnjice, „otac“ Harija Hulea, neodoljivog detektiva novog doba sa bezbroj mana i ne tako novim i savremenim metodama, piše i knjige koje imaju druge junake, pastorčiće sudbine koji sa margine društva i života direktno ulaze na scenu osvetljeni jasnim reflektorom ovog norveškog autora.
Ponoćno sunce je jedna od tih knjiga. Za razliku od serijala o Hariju Huleu, ovo je takoreći džepna knjiga, sa manje od dve stotine strana, ali sa toliko radnje, strasti i napetosti da vam se čini kao da je roman od pet stotina stranica, koji ste, nekim čudom, pročitali za jedno poslepodne.
„Za Finmarčku visoravan kažu da je veličanstvena. Šta ti ga ja znam. Zar se to ne kaže za sva negostoljubiva mesta…. Šta je, pobogu, veličanstveno u ovom ravnom, jednoličnom, jalovom predelu?“
Tako izgleda kraj sveta, selo Kosund u Laponiji, u koje dolazi Jun, begunac iz Osla, plaćeni ubica nesposoban da ubije, trgovac drogom kome je trebao novac za lečenje ćerke obolele od leukemije (koju nije uspeo da izleči), čovek koji se zamerio mnogima, a najviše Ribaru, šefu narkodilera koji ne prašta i koji svoje dužnike i proganja i do „kraja sveta“.
Prenoćivši u lokalnoj crkvi, upoznaje Laponku Leu, udovicu (ili ne?) lokalnog moćnika, njenog sina Knuta, Matisa, koji je izgubio veru studurajući teologiju, i čitav niz živopisnih ljudi ( i životinja) od kojih će svaki imati ulogu u njegovom skrivanju, suočavanju sa progoniteljima i bežanju od njih. I nijedna od tih uloga neće biti onakva kako je u prvom trenutku izgledala.
Jun, ili Ulf, kako se predstavlja meštanima, zaljubljuje se, normalno, baš u Leu, sa kojom je veza neostvariva na više načina. Hari Hule nekad i ne uspe da osvoji ženu svog života, bar ne u prvom pokušaju (knjizi), ali Junu ovde to polazi za rukom.
Obrti u knjizi su takvi da neprestano uzdišete, a radnja vas primorava da stalno zadržavate dah. Istovremeno imate potrebu da se smejete dobropoznatim crnohumornim Nesbeovim opservacijama, dok vam oči suze jer ste stalno ganuti, dirnuti i uhvaćeni na prepad od strane ovih divnih likova.
Svi oni i njihova priča…..
To je veličanstveno…
Kako iz najsurovijih ljudi i najhladnijih predela isijava takva toplina….
Možda je tajna u onome što kaže bezbožnik Matis:
„Jer šta ako On ipak postoji? Nije li onda bolje imati više dobrih dela od rđavih kako bi možda ublažio presudu? Da gorim malo kraću večnost i na malo tišoj vatri?“
Nije li to zapravo ono što svi priželjkujemo i čemu se nadamo?