Evo knjige koja ispunjava obećanje sa korica:
Baš svaka stranica će vas ispuniti jezom.
Si Džej Tjudor je posle maestralnog Čiča Gliše napisala roman čiju je radnju smestila u mali rudarski gradić Arnhil. Dok iz njega beže svi koji mogu da pobegnu, Džozef Torn se, uprkos strahovitim događajima iz prošlosti, vraća „u rupetinu u kojoj je odrastao“.
Ili se vraća baš zbog tih događaja. Jer, dobio je poruku koju nije mogao zanemariti:
„Opet se događa“
I tako, Džozef Torn počinje da predaje u školi koju je završio pre dvadeset i pet godina.
Zato što „…ponekad, nema drugog izbora sem pogrešnog“
Stari rudnik, nestanak male Eni, a zatim njen jezivi povratak, zločine u sadašnjosti i zločine u prošlosti, atmosferu grada bez budućnosti, mlade lokalne siledžije koji će postati sredovečne lokalne siledžije, društvo koje se okuplja u jedina dva mesna paba, sve to vidimo očima Torna, antiheroja, pijanice i kockara, koji je, uprkos tome dobar nastavnik. On svojim pripovedanjem čini sve da nam se ne dopadne.
Ali dobar čitalac je lukava lija, ne onaj
„na čijim policama stoje neotvorene knjige, ili…. koji ređa knjige sa koricama okrenutim napred. …To je folirant….. Čitalac razlomi hrbat, lista stranice, upija svaku reč i nijansu. Možda ne možete da procenite knjigu po njenim koricama, ali definitivno možete da procenite čoveka po njegovim knjigama“
Pravom će se čitaocu Džozef Torn uvući pod kožu, navijaće za njega, strahovaće sa njim, osećaće njegovu krivicu, bežaće od njegovih progonitelja i po svaku cenu će pokušati da sazna šta se zaista desilo sa njegovom sestrom. Izvanredno dočarani likovi naizmenično preuzimaju uloge glavnih krivaca, kako za prošle, tako i za sadašnje događaje, dok skidamo sloj po sloj tajne koja obavija stari rudnik. I dok ne nađemo, zajedno sa Džozefom, ulaz u taj rudnik. Ponovo. Uprkos strahu. Jer ovo jeste triler, ali je pre svega horor.
U pitanju je takva strava i užas, da sam ja, odrasla žena, legla da spavam sa upaljenim svetlom, iako nisam bila sama, a dlačice na potiljku su mi bukvalno, bukvalno bile pod pravim uglom u odnosu na kožu glave.
Još od detinjstva me neka knjiga nije toliko uplašila, a opet, toliko hipnotisala da je nisam mogla ostaviti, nego sam je morala pročitati za jedno popodne.. I polovinu noći. Brrrrr.
Da sam barem počela sa čitanjem rano ujutru. Završila bih pre mraka.