VAU!
Kakva knjiga!
Za Mari Hermanson kažu da uživa jedinstven položaj u mračnoj savremenoj švedskoj književnosti. A švedska književnost uživa jedinstven položaj u skandinavskoj književnosti, koja polako preuzima primat i to ne samo u noar pričama.
Najviše sam je i kupila upravo zbog toga što je spisateljica Šveđanka, jer me sam siže na koricama knjige nije naročito ubedio. Još jedna priča o blizancima, dobro… zamena identiteta, jedan blizanac je u luksuznoj klinici za odvikavanje Himelštal (Nebeska dolina) i zove ovog drugog, kome se inače dugo nije javljao, da ga poseti i onda ga ubedi da zamene uloge. Sve se to dešava u švajcarskim Alpima, i iako je ideja mnogo puta zloupotrebljena, ne znači da neće biti interesantna, još jedna lagana knjižica sa notom misterije. „Triler koji razotkriva pravu prirodu zla“? Ma, dajte…
Ali…
Već od prvih strana i uvođenja glavnog junaka Danijela, shvatam da je u pitanju sve samo ne lagana knjižica o blizancima.
„Što je njegov stvarni život bio sumorniji, ti izmišljeni svetovi su postajali sve blistaviji. Učionica i zbornica su postale čekaonice u kojima je nestrpljivo provodio sate… Kada bi se u gluvo doba noći oteturao u krevet, izmožden teškim borbama i bekstvima od kojih zastaje dah, uvek bi ga uznenadilo što gaji toliko snažna osećanja prema nečemu što ne postoji, dok ono što postoji ostavlja tako slab utisak na njega.“
„To je bio trenutak koji ga je zabrinjavao. Iako je mnogo puta ranije prošao kroz to, nikad se nije navikao: hodanje prema samom sebi, gledanje u sopstvene oči, u vlastite crte lica.
Osetio je veliko olakšanje kada se to ovoga puta nije dogodilo. Čovek koji je išao ka njemu ispod kristalnih lustera izgledao mu je poznato na neki dalek, neuhvatljiv način, ali ništa više od toga.“
„…ljudi često misle da je potrebno mnogo truda kako bi se nekome pomoglo ili kako bi se oborio na kolena. Da smo mi neke masivne čelične konstrukcije koje je teško srušiti i zatim podjednako teško ponovo osoviti na noge…..ali u stvari, mi ljudska bića smo relativno jednostavna zdanja. Nije nam potrebno mnogo da bismo se slomili. Takođe, nije nam potrebno toliko mnogo da bismo se opet sastavili. Vreme. Mir i tišina. Prirodno okruženje.“
Sve to nudi Nebeska dolina.
„Pogled mu je privukla južna padina doline, dramatično vertikalna, nalik ogromnom zidu……Severna strana doline, na kojoj se nalazila klinika, nije bila tako strma…Planina se nežno uzdizala u travnatim i pošumljenim padinama pre nego što se protezala do pune visine, siva i ogoljena sa nanosima odronjenih stena.
Na zapadu, planine su se otvarale kao prozor na kraju hodnika, i kroz taj prozor mogli su se videti snegom prekriveni planinski vrhovi, koji su kraljevski svetlucali na suncu, onako kako svi zamišljaju Alpe.
Danijel je smesta krstio južnu planinu imenom Zid, a severnu stranu Kamenolom, da bi onda iznenadio samog sebe. Zašto davati imena bilo čemu na mestu koje će uskoro napustiti?“
Idilično selo u blizini moderne klinike koja izgleda kao najsavremeniji spa centar, „pacijenti na rehabilitaciji“ koji žive u udobnim kolibama u okolini i odlaze u seosku krčmu gde uz pivo slušaju pevačicu u narodnoj nošnji koja sebe prati zvonom klepetuše.
„A ja sam pomislio da je u pitanju veštičija kuća od čokolade“, reče Danijel.
„Ko zna“, odvrati Maks. „Jesi li dovoljno hrabar da uđeš?“
„Rado bih popio pivo…Hajde, uđimo. Deluje mi fino.“
„Isto su pomislili i Ivica i Marica. Pa, ako želiš…“, rekao je Maks, pokazujući Danijelu da uđe prvi.“
I tako Danijel uđe. Ne može se reći da nije bio upozoren. Sve vreme, od prve strane mu govorimo, ne, ne, nemoj, sve vreme osećamo da nešto nije u redu, a oseća to i on sam, ne samo da oseća, nego i vidi, ali opet neizbežno ulazi sve dublje u Himelštal kao što izgladneli glodar prilazi žutoj kriški švajcarskog sira iako sluti da je mala verovatnoća da se takva poslastica nalazi tako blizu i da je do nje tako lako doći.
Ono što vuče Danijela koji se celog života leči od depresije, povuklo bi i nas u Nebesku dolinu. (Ovde moram da pohvalim naš prevod naslova, koji mi se mnogo više sviđa, pored toga što je i tačniji, od engleskog, koji glasi Đavolje utočište. Ne treba potcenjivati čitaoce)
Šta je zlo? Koliko lica ima? Jesu li ljudi odgovorni za svoje postupke, ili
„ njihovim mozgovima nedostaje sposobnost za ematiju? Da li je u tom slučaju ispravno zahtevati da oni pokažu empatiju, i kazniti ih ako to ne mogu? Nije li to potpuno pogrešno kao i zahtevati da paralizovana žrtva moždanog udara treba da hoda? Ili da neko sa poteškoćama u učenju treba da rešava kompleksne logičke zagonetke? Oni to jednostavno ne mogu. Nemaju mozak neophodan za to.“
Treba li da evoluiramo u vrstu bez griže savesti? Da li nam je griža savesti potrebna koliko i slepo crevo i isto toliko opasna?
„Samo pomisli na to koliko je zla izazvala griža savesti! Pričaš sa Nemcem, ne zaboravi…Mi smo stručnjaci za grižu savesti….. Niko ne može da podnese toliku količinu krivice….Griža savesti izaziva patnju, a patnja izaziva još griže savesti. To je začarani krug. Ja kažem : Izađi! Ratosiljaj se griže savesti!“
Mnogo je pitanja, logičkih, etičkih, civilizacijskih, koje otvara ova knjiga. Zločin i kazna, humanost i nužnost, dužnost i empatija, slobodna volja i volja za slobodom. Da li je da bi nauka bila u službi čoveka neophodno da se naučni eksperimenti vrše nad čovekom?
O svemu tome razmišljate čitajući ovaj izuzetno uzbudljiv triler, pun napetosti, svetlosti i senke, prikaza i prizora koji se potpuno razlikuju na noćnom i na dnevnom svetlu dok, zajedno sa glavnim junakom tražite izlaz iz bezizlazne situacije, usput našavši i…eto… ljubav. Nema dobre knjige bez dobre ljubavne priče, pa ni ova nije izuzetak.
Skandinavske mračne priče mene definitivno ispunjavaju optimizmom.