Napulj, sredina prošlog veka. Dve devojčice, Elena, pripovedač, i njena genijalna prijateljica Lila. U ovu prvu od četiri knjige o ženskom prijateljstvu za koju kažu da „ništa slično nikada do sada nije napisano“ staje prvih petnaest godina njihovog života.
„Nisam osećala nostalgiju za ocem, braćom, majkom, za ulicama, parkićem. Nedostajala mi je samo Lila. Lila, koja međutim nije odgovarala na moja pisma. Plašila sam se da su joj se dogodile stvari, lepe ili ružne, bez mog prisustva. Bio je to stari strah, strah koji me nikada nije napustio: strah da će, s gubitkom komadića njenog života, i moj život izgubiti snagu i središnji položaj.“
Svaka žena je imala jednu prijateljicu koja je, bar izvestan broj godina, bila najvažnija osoba u njenom životu, prijateljicu od čijeg je gubitka strepela.
„ -Lepo je, -promrmljah, – razgovarati sa drugim ljudima
-Da, ali samo ako ima neko da odgovori kad govoriš.
Osetih u grudima dah radosti. …Da li mi je govorila da samo ja mogu da se nosim sa stvarima koje su joj proletale kroz glavu?“
„Bilo je nečeg neodrživog u stvarima, u ljudima, u zgradama, ulicama, što samo ako bi se sve ponovo izmislilo, kao u igri, može postati prihvatljivo. Suština se, međutim, krila u umeću igranja igre, a ja i ona, samo ja i ona, umele smo to da uradimo“
Scenografija za igru dve drugarice je kao u predstavama strave i užasa provincijskih pozorišta, napuljski sirotinjski rejon koji retko napuštaju, a likovi su mnogobrojni članovi porodica obućara, poslužitelja, stolara, kobasičara, poslastičara, lude udovice, učiteljice, koji imaju raspevana prezimena Greko, Čerulo, Peluzo, Karači… i koji su nabrojani na prvim stranama knjige. Njihov izgled, njihove osobine, rodbinske i druge veze, uspeh u školi i međusobni odnosi tako su detaljno i uverljivo opisani da su, što se mene tiče, to stvarni ljudi, a Feranteova je baš ta Elena koja nam o njima priča. Najviše, naravno, o Lili. I tako posredno, i o sebi.
„Ona je bila takva, narušavala je ravnotežu samo kako bi videla na koji način će uspeti opet da je uspostavi“
„Znala sam-možda sam se nadala-da nijedan oblik nikada ne bi mogao da zadrži Lilu, i da će pre ili kasnije ona svaki polomiti…..
Bila je to slika koju sam sad već neprestano koristila, svaki put kada bih predosetila neku lomnjavu u njoj ili sebi.“
A lomnjava ovde ima mnogo. Nema romantike, ljupke dečice i njihove slatke mladosti.
Sve što će oblikovati život dve prijateljice, svaki događaj čije će posledice one zauvek osećati, svi ti događaji koji su se desili u njihovom , a i u životu svake devojčice, (možda čak i u životu dečaka, јер је detinjstvo najmanje polno diferencirano) maskirani, a ipak prepoznatljivi, nalaze se ovde, opisani, analizirani, probodeni kroz srž i prikucani za stranice knjige.
Sve je drugačije od mog detinjstva, a opet, kao da je opisano baš moje detinjstvo, kad smo svi, baš kao Lena i Lila mislili da nam je u suštini dobro, uprkos baucima iz podruma.
Knjiga me drži, ali i steže toliko da mi je čitanje na momente skoro neprijatno.
Kao da gulim krastu znajući da će me boleti, ali ipak ne mogu da prestanem, opčinjena.
Moćno.
Da, još i to, knjigu sam dobila sa divnom laskavom posvetom od moje takođe izuzetne prijateljice.
Nazdravljam svim mojim prijateljicama koje su me u različitim periodima života držale, podupirale, dizale ili spuštale na zemlju. Možda je zaista bilo neophodno da me protrese jedna ovakva knjiga da sagledam koliko su jedinstvene.
Koliko su važne.
Koliko su genijalne.
- наставиће се –
