Obično dugo čitam kratke priče. Što su kraće to ih više razvlačim. Zaboravljam, to je razlog, izmešaju mi se, patim od amnesie in litteris, kako reče Patrik Ziskind, a što je i razlog što piskaram pomalo o knjigama koje sam pročitala. Ali, knjižicu kratkih priča Miloša Petrika smazala sam za sat vremena.
Priče nisu tematski povezane, nisu istog žanra, ni dužine. Neke su duže, neke kraće, neke tek crtice ili samo malo duže misli, u formi romanizovanog štosa, vica, neke pak, pristojne dužine kao midi suknja koju oblačite za razgovor za posao kad hoćete da vas shvate ozbiljno. Ali, svaka je odlična.
Svaka na neki način fantastična. Uostalom, kakva je pa to književnost koja nije fantastična?
„Mnogi se pitaju šta će slepcu ogledalo. Ne mogu da se nateram da im naprosto kažem da u tom ogledalu ja nisam slep. Makar ne dok pevam.“
„5998…
5997…
5996…
Čim sam otvorio oči, video sam brojčanik. Digitalni, crveni, kao na autobuskoj stanici. I odbrojavao je naniže, sekundu za sekundom. Bilo mi je odmah jasno da ne znam gde sam….“
„Verujete li u Boga? Ne morate da odgovorite ako ne želite. Ne, naravno da nije uslov, ne, samo pitam onako. Imate to lice, kao ikona, sa tom bradom i tim mirnim očima. Šta ste rekli da ste u horoskopu?“
Shvatate šta hoću da kažem?
Nasumično sam odabrala citate, samo da dočaram stil. Ima tu humora, nekog optimizma, ali i neke, pa…plemenitosti….nekog viteštva, sićušne naznake da dobro pobeđuje, ili da se bar moramo boriti za takav ishod.
I te priče, jasne su, brate, razumljive, a s porukom, što kažu deca.
Čiste i sjajne. Pravi mali dragulji.
Znate ono kad čitate nešto, pa kažete, jao, što bih voleo da upoznam pisca.
A može i ovako, da prvo upoznate pisca, pa počnete da se plašite, šta ako mi se ne svidi priča.
Nepotrebno.
Bravo bre, Miloše!