Lizel Meminger je kradljivica knjiga.
„..njene krađe nisu bezrazložne. Krala je samo kad je zaista morala, bar je tako ona mislila. …..
Sve u svemu posedovala je četrnaest knjiga, ali smatrala je da je njena priča uglavnom sastavljena od njih deset. Od tih deset, šest je bilo ukradeno…
Kada je počela da piše, pitala se kada su to tačno knjige i reči počele da znače ne nešto, već sve. Je li to bilo onda kada je prvi put ugledala sobu s nepreglednim nizovima polica prepunih knjiga? Ili kada je Maks Vandenburg stigao u ulicu Himel noseći pregršt jada i Hitlerov „Majn kampf“? Da li je to bilo čitanje u skloništima? Poslednja povorka za Dahau? Da li je to bila „Tresačica reči“? Možda nikad neće biti preciznog odgovora na pitanje kada se i gde to dogodilo.“
Ovo je priča o devojčici Lizel Meminger, „jednoj od onih večitih preživelih – stručnjaku za preostajanje“.
Tako govori Smrt, narator koji je tri puta video Lizel, ali njenu priču nosi sa sobom, jer, kako kaže, ona predstavlja „pokušaj nad pokušajima da mi se dokaže kako vi i vaše ljudsko postojanje imate smisla“
Ovo je priča o ratu, koja počinje 1939.u Nemačkoj, o nacizmu, Jevrejima, deci i odraslima iz Ulice Himel, odrastanju, druženju, komšijskim svađama i svim uobičajenim dešavanjima u detinjstvu koje se dešava u potpuno neuobičajenim okolnostima, o Hitlerovoj omladini, Džesi Ovensu i bombama. O tome „kako je sve bilo dobro. Ali bilo je i grozno“
Ovo je priča o tome kako knjige mogu, bukvalno, da nam spasu život.
I kako naše bedno postojanje vidi ona „koja ni na koga ne čeka-a ako i čeka, onda to ne radi predugo“, naš pripovedač, Smrt.
Ali, za mene, ovo je, pre svega, priča o prijateljstvu, o prijateljstvu i o ljubavi, jer, šta je prijateljstvo bez ljubavi. O Maksu, jevrejskom bokseru, koji je poklonio devojčici „Tresačicu reči“, i o Rudiju, koji je
„pre mnogo godina, kada su se trkali na blatnjavom polju, bio na brzinu sklepana gomila kostiju, s oštrim kamenitim osmehom. Među drvećem tog popodneva, bio je davalac hleba i plišanih medveda. Bio je trostruki prvak u atletici Hitlerjungeda.
Bio je njen najbolji drug.
I bio je na mesec dana od smrti“
A Smrt kaže: „…videla sam crno obojenog dečaka kako uzvikuje ime Džesija Ovensa dok prolazi kroz zamišljenu ciljnu vrpcu. Videla sam ga do pojasa u ledenoj vodi, kako hvata knjigu, i videla sam dečaka koji leži u krevetu i zamišlja kakav bi bio ukus poljupca njegove čudesne komšinice.
Nekako utiče na mene, taj dečak. Stalno. To mu je jedina mana.
Gazi mi po srcu. Tera me u plač“
Markus Zusak me tera u plač. Stalno. To je jedina mana ove knjige. Lizel, Rudi i ostali…
Gaze mi po srcu. Ali, ono je kao dušek na naduvavanje u koga se pritiskom noge na papučicu upumpava vazduh, pa počinje da raste, raste i širi se.
Kradljivica knjiga. Rasplače me svaki put. Svaki put. I knjiga. I film snimljen po njoj. I nije bitno da li se radnja dešava u nacističkoj Nemačkoj, ili zaleđenom Staljingradu, Londonu pod bombama, ili okupiranom Beogradu. Jer, uvek su tu ljudi. Samo ljudi. I savršeno razumem, čak pomalo i žalim Smrt kad kaže : „Ljudi mi ne daju spokoja“