„Slonovi su prevaziđeni. Ima ih gde god hoćeš. Ali NILSKI konj. To niko nema“
Kad petrogradski cirkus postane bogatiji za još jednog stanovnika, u njegovim će raljama igrom slučaja završiti kepec akrobata, velika ljubav mađioničareve pomoćnice Varenjke, koja je, kao
„…dama pretesterisana nadvoje…..shvatila da nema te čarolije koja će te sastaviti. Ne ako si se istinski slomio. Jer sreća je ćudljiva.“
Varenjka takođe zna i da
„besplatnog sira ima samo u mišolovkama“ i da
„Komplimenti samo pretvore ženu u beskičmenjaka“
Norvežanin Hanibal ipak ne odustaje od komlimenata i tako, kada hladni vetar Skandinavije sretne hladni sever najveće slovenske zemlje, vreme čuda može da počne. Ono što je propušteno u prvoj generaciji, nadoknadiće se, donekle u sledećoj. Kad švedski golubar Jan Gustav ugleda ljubičaste oči Varenjkine ćerke, povremeno vidovite stjuardese Eve, počinje da svija gnezdo, znajući da je
„…tajna u tome da pticu oslobodiš pokazujući joj tako mnogo bezuslovne ljubavi da ona žudi koliko god može da se što pre vrati u svoj golubarnik.“
Ali, knjiga se najvećim delom bavi životima Janovih i Evinih ćerki, Olge, Ester i pomalo Felipe i to kroz priču upravo Ester, koja je slikarka i kaže, recimo, da
„kuće preko puta bacaju tamnoljubičaste senke, ali to niko nije primećivao sem mene. Velikog koloriste naše porodice.“
Sama spisateljica je i slikarka i pevačica, što objašnjava i eksploziju boja kod Ester i muziku kao smisao života njene sestre bliznakinje, prelepe neverovatno talentovane Olge.
Treća sestra Felipa, od samog nas starta podseća na našu, ljudsku smrtnost, ali nam daje i alternativnu teoriju evolucije: teoriju lukavog mangupa.
„Zamisao glasi da je, dok su se veliki jeleni, krupni alfa mužjaci savršenih rogova pomamno borili za prevlast u haremu, neki šarmantni mali beta, vašljivog krzna i klempavih ušiju, zaskočio dve ženke pod najbližim drvetom.
-Zapravo, ja sam veliki pobornik teorije lukavog mangupa, promrmljao je Johan. –Zbog nje smo svi imali šansu da se rodimo.“
Ljubav dve sestre prema venčanicama i venčanjima obeležiće njihov život, nedvosmisleno pokazavši ono ka čemu one bezuslovno streme, nezavisno od njihovog različitog karaktera, izgleda i talenata. Ka ljubavlju veka.
Njihovo vreme čuda je ispresecano potocima suza (nije li uvek tako u stvarnom životu?)
„Trebalo bi da uvek plačeš pognuta, podučavala me je majka.
Pogni glavu što jače možeš, tako da suze padaju pravo na crnu zemlju.. Tako ti se šminka neće razmazati pre no što avion poleti i ponovo se nađeš na dužnosti pokazujući s blistavim osmehom kako funkcioniše oprema za spasavanje i gde su izlazi za slučaj nužde.
Trebaće nam“
Pa, stvarno sam ronzala i slinila zajedno sa Ester i Olgom čitajući ovu knjigu.
„U okolnim stanovima čak su se i oni najružniji poženili i poudavali….Delili su život jedno s drugim, dok smo Olga i ja nalazile muškarce s koferima s lažnim dnom.“
Stvar je u tome što knjiga postaje sve bolja što se bližite kraju.
Jer na kraju je , kao što i treba da bude, sve ispalo dobro.
„U svakom slučaju sada se konačno dokazalo ono što su Edvin Habl i moja starija sestra oduvek znali: da galaksije nisu statične, već da, naprotiv, vitlaju brzinom svetlosti udaljavajući se jedne od drugih.
U redu, biće da će nama, ovde na Zemlji, biti bolje da se držimo zajedno.“