Pored toga što kažu da svaka knjiga sadrži odgovor na svako pitanje koje nas muči, izgleda da u svakoj knjizi postoji bar delimično vremensko ili prostorno poklapanje sa životom čitaoca.
„Izuzetno putovanje jednog fakira“ počinje u Ikei, pariskoj doduše, a ja sam, slučajno (?), počela sa čitanjem istog dana kada sam posetila, i provela ceo dan, u Ikei u Solunu.
„Misleći o ovome, Indijac je ubrzo stigao do dela sa spavaćim sobama. Pred njim je bilo desetak kreveta, svi prekriveni jorganima, svi različitih boja, s etiketama s čudnim i neizgovorljivim imenima. Mysa Stra, Mysa Ljung, Mysa Rosenglim (da li se oni zabavljaju dok prave imena s nasumično izabranim slovima i kukicama?)”
Živa istina.
Kao i:
„Eto šta je život, ponekad male stvari i najbanalnija mesta predstavljaju početak uzbudljive avanture.“
Varljivo lagana priča o fakiru koji u svom siromašnom selu važi za svetog čoveka, a zapravo je sitan prevarant i osrednji iluzionista sa malim arsenalom dobro uvežbanih trikova, koji se sakrije u Ikein plakar i kreće na put na kome će doživeti pet, kako sam kaže, „elektrošokova”.
„Ovo je bilo prvi put u njegovom životu da nije morao da se koristi podlim lažima i trikovima, već je govorio istinu. I eto, neko mu je poverovao, tek tako.
Obećane zemlje stvarno su bile kao čokoladna bombonjera puna iznenađenja.”
Duhovito i naivno ispričana, jednostavnim jezikom, kao da se obraća deci (sem imena koja su neverovetna, počev od glavnog junaka koji se zove Adžatašatru Lavaš Patel, a pisac tvrdi da su sva imena u knjizi pozajmljena od njegovih rođaka i bliskih prijatelja) knjiga nam potvrđuje da, iako je tačno da prilika stvara lopova, takođe važi i ono: dobro se dobrim vraća.
Jer, naš fakir koji i sa 38 godina gleda svet očima desetogodišnjeg dečaka kome je engleski avanturista objasnio da „stvari koje su meni uobičajene tebi mogu biti poput magije i sve to zavisi od tehnološkog napretka društva u kojem ti odrastaš“ pre nego što mu je „poklonio“ upaljač u zamenu za „malu“ uslugu od koje nam se diže kosa na glavi, dakle, naš junak pored dobrih ljudi i raznih čudesa, na svom putu sreće nesrećne migrante, razbojnike, neumoljive policajce, prepredene i osvetoljubive taksiste, i naravno – Mariju.
„Kada se jednom našao u luksuznoj sobi, Adžatašatru je skočio na krevet da bi video kako je udoban. Gotovo je sa životom boema i šarlatana, pomislio je. Imam druge planove sada. To bi bilo, između ostalog, i ovako napamet- da pomognem nekome, da izdam knjigu i vidim Mariju“
Pa, to je u stvari ono što čovek može da poželi.
Kao bajka u bajci, roman-pripovetka koju piše Indijac na svojoj košulji, prelepa je iako sa očekivanim krajem.
„…. shvatio je da je priča koja se rodila u njegovoj glavi i pre toga bila poznata i drugima. Osećao se kao izumitelj žice za sečenje maslaca kada je naleteo na žicu za sečenje gline koja je izmišljena sto hiljada godina ranije“
I tako naš fakir izmisli novi kraj. A onda i novu priču.
Ima li srećan kraj? Bajka? Šalite se.
Bar za glavne junake.
I još:
„Dirnuti onim što je Adžatašatru preživeo u kamionu na putu za Englesku, dizajneri Ikee su napravili novi model ormara, sa ugrađenim klozetom i kompletom za preživljavanje. Taj će se model, bez sumnje, najviše prodavati sledećih meseci na grčko-turskoj granici.“