„ S Dagom je drugačije. Njegovi demoni su stalno s njim, ma gde bio. Ovde makar imaju prostora da tumaraju. Ovo mesto ga je privuklo iz znatno drugačijeg razloga nego goste. Oni dolaze zbog prirodnih lepota – a on je došao zbog neprijateljstva ovog mesta.“
Moja odluka je na početku bila da ovde pišem samo o knjigama koje mi se baš, baš, sviđaju. Ova mi se sviđa. Što bi rekla moja bratanica: „dobra je, ali nije najbolja“.
Nije mi žao što sam je pročitala, prijalo mi je, ali, jednostavno, više sam očekivala.
Ima atmosferu, luksuzna koliba u engleskim planinama, odsečena od sveta za Novu godinu. Grupa dugogodišnjih prijatelja, tridesetogodišnjaka, lovočuvar i domaćica. Još dvoje gostiju sa strane. Mogući serijski ubica na slobodi.
“Koliko malo treba…. zapravo samo malo senki pa da jedno drugom postanemo neznanci. Au. Od alkohola mislim baš duboke misli.“
Tri novogodišnja dana viđena iz ugla petoro likova, od kojih četiri progovara svojim glasom. I to malo pre dočeka i ubistva, malo sutradan, malo dan posle. To daje dinamiku knjizi, a posebno je interesantno to što, ne samo da ne znamo ko je ubica, već, do poslednje trećine knjige, ne znamo ni ko je žrtva. Mada slutimo.
„Tačno se videlo koji bi te ljudi pojeli, rekao je, kada biste završili u istom čamcu za spasavanje….. u trenucima čak i relativno slabog stresa, životinja u nama uspeva da se probije.“
Shvatate šta hoću da kažem? Knjiga je dobra. Nevolja je u tome što bi trebalo da bude fantastična.
Možete je pročitati i uživati u njoj. Možda sam ja samo razmaženi čitalac, posebno trilera.
Ali jedno je sigurno.
Lusi Foli nije Ju Nesbe, a ni Stig Lašon. Nije ni Željko Obrenović
A svakako, svakako, nije „Agata Kristi smeštena u savremeno doba“. Ne verujte svemu što piše na koricama.