„Nijedan čitalac nije mogao doći do ovoga mesta u knjizi a da ne shvati koliko dugujem Frensisu Skotu Ficdžeraldu i njegovom Velikom Getsbiju….. Čitaoci upućeni u rusku književnost primetiće i prisustvo ruskih pisaca i pesnika; lista je predugačka da se ovde ponovi“ , kaže sama autorka u Belešci na kraju knjige.
Dakle, zamislimo da je Getsbi bio ruski Jevrejin čiji:
„…novac nije galamio. Šaputao je tihim šumom najbeljeg egipatskog pamuka, najfinijeg kašmira i najmekše teleće kože i nečujnim ritmom najpreciznijeg satnog mehanizma ikada skovanog od platine“
Da je ljubav njegovog života bila Ruskinja Natalija udata za engleskog aristokratu i da se njihov ponovni susret dešava u Londonu, u Finčovoj knjižari u kojoj radi Nikola Kimović, čijim očima gledamo i iz čijih usta dopire ova pripovest, a koji
„ potiče iz jedne male i beznačajne nacije u beznačajnom uglu Evrope“
i čija je
„ nacionalnost za ovu priču važna samo u negativu, samo po tome što nije ni Rus ni Englez“
I da je taj ruski Getsbi, Roman Borisovič Gorski, unajmio tog beogradskog „izbeglicu iz besmisla“ devedesetih, Nikolu, da njegovu novu palatu opremi najboljom privatnom bibliotekom u Evropi.
I scena za slovenskog Ficdžeralda je postavljena.
Od samih opisa izmišljene, a tako stvarne i neodoljive Finčove knjižare, kao i opisa njenog preuređenja, svakom će knjigoljupcu poteći voda na usta. A tek traganje za knjigama biblioteke Romana Gorskog i krajnji proizvod, sama grandiozna biblioteka u grandioznom zdanju…
„ Tek što sam nabavio prva izdanja Prusta i Džojsa u besprekornom stanju, kao i retki sovjetski samizdat Doktora Živaga, izbledelu kopiju u kutiji za šivaći pribor koja je sadeljena od orahovine za tu svrhu…. Slao sam Gorskom liste svojih nabavki i postepeno gubio račun o broju čekova koje sam od njega primio: prvo izdanje Čajlda Harolda koje je Bajron posvetio Meri Šeli, Puškinova lična Biblija, Istorija Engleske Tomasa Makolija s pečatom školske biblioteke u Harouu i ispitnim beleškama četrnaestogodišnjeg Vinstona Čerčila…“
Tu je, zatim, i sam grad, bogati i dekadentni London, London stare aristokratije i novog novca, London kao dom imigrantima koji jedva sastavljaju kraj sa krajem i onima čijem se bogatstvu ne može sagledati kraj. Delovi grada koji postoje i oni koji ne postoje precizno su nam dočarani, kao i velelepne „getsbijevske“ zabave.
„ U haljini od srebrnog konca tako tankog da se moglo raditi o paukovoj svili, jedna devojka se saplela i upala u brod pun crnog i albino kavijara koji se sporo ljuljao u kolevci isklesanoj iz jednog jedinog komada ogromnog ledenog bloka. Uspravila se i počela pažljivo da uklanja perlice ikre sa dekoltea. Dvojica muškaraca su požurili da joj pomognu da stane na noge. Kada su shvatili da bi ona sasvim srećno ostala tu gde jeste, počeli su da ližu jajašca sa njenih ispruženih dlanova. U magli koju su stvarali uređaji za spoljnu klimatizaciju, a koja je polako obavijala čitavu scenu, počeli su da sevaju blicevi. Negde u pozadini orkestar je svirao Šostakovičev Valcer broj 2“
Nemerljiva količina novca koja bi uplašila običnog smrtnika. Nezemaljska lepota koja opčinjava. Nije se moglo dobro završiti.
„ Mora da se šališ – konačno sam reagovao.
– Ne verujem ni u jednu reč koju si rekla. Ti si poslednja osoba za koju bi čovek pomislio da će pasti na takvo sentimentalno smeće, Gergana. Muškarci koji toliko zarađuju su brutalni, oni se ne zaljubljuju tako. Žene koje rade u poslovnoj pratnji i koje se udaju za muškarce kao što je Tom Somerskejl ne tuguju u tajnosti za nekakvim davno izgubljenim princom iz bajke.
–Ti tek nemaš pojma ni o čemu- rekla je Geri. Novac nema nikakve veze ni sa čim. Zarađuješ malo, osećaš malo, dobro ti je.Ti bežiš od svega, Nikola, zar nije tako?“
Samo što „sentimentalno smeće“, kao i smrt, postoji samo objektivno. Subjektivno je to ljubav oko koje se okreće vasiona, gde se sve može zaboraviti, promeniti i ispraviti.
„Ponekad zaborav nije moguć. Neki potezi se ne mogu izbrisati kao da se nisu ni dogodili. Časovnik ne može da se vrati unazad.
-Vidim da se ne razumeš u prirodne nauke, Nikolaj- nasmejao se.
–Naravno da može“
I mada jedan od glavnih likova knjige deluje prilično ubedljivo kada tvrdi da je Tostoj pogrešio i da su
..nesrećne porodice sve iste. Treba dozvoliti srećnim porodicama da budu srećne svaka na svoj način“
to, naravno, nije istina. Sreća se, kao i ljubav i kašalj, ne može sakriti. Ona je ista u svojoj jednostavnosti i ispunjenosti. Nesreća pak, ima hiljadu lica, što je stari Lav najbolje znao.
Kao što je i ovu priču ispričao neko ko zna o čemu priča, Vesna Goldsvorti, devojka sa beogradskog asfalta, koja je osamdesetih, pre ratova, dok je ovde još bilo dobro, otišla u London, doktorirala i kasnije radila na Londonskom univerzitetu kao profesor engleske književnosti.
Sećam se njenog prvog (mislim) romana, Černobiljske jagode, pogled sa zapada na uzavreli, bedni, korumpirani i najzad bombardovani Balkan, pogled tužan zbog nesreće koja je zadesila njen narod, ali naizgled sa bezbedne udaljenosti žene engleskog državljanina karakterističnog prezimena Goldsvorti. Ali, samo naizgled. Jer preko svih nas sa ovog podneblja prešao je černobiljski talas. Svi smo mi jeli černobiljske jagode, pa ni Vesna Goldsvorti, iako u Londonu, nije mogla izbeći ličnu nesreću u vidu bolesti, koju je opisala u knjizi i sa kojom se, kao što se vidi, uspešno izborila.
Pre neki dan čujem da je černobiljski talas u svom punom zamahu, sad tek stigao do nas, da su ono bili samo dašci i nagoveštaji. Kažu, oslabio je za ovih tridesetak godina, ali još je u stanju da izazove masovno gubljenje kose, što nam se, po rečima frizera, masovno i dešava, i kod žena i kod muškaraca.
Pa, šta smo sve prošli, ako je samo to, nekako ćemo pregurati i to ćelavljenje.
Sreća što nas nije, ko neke Ruse, zadesilo neko ogromno bogatstvo. Pa da prođemo ko slovenski Getsbi.