Kupljena na nagovor prodavačice, 200 dinara na kao Sajmu knjiga, pardon Knjiga na sajmu (beogradskom), tako da me nije bilo teško nagovoriti da uzmem i nastavak iste, po istoj ceni „Porodični kavez“ (Toliko će vam se svideti da ćete želeti da znate šta se dalje sa njima dešavalo, a nećete znati, jer nećete imati knjigu. E, imaću je, pomislih i kupih je).
Mislila sam, pogrešno, da je spisateljica Italijanka (sa takvim naslovom, mora da je neki talijanski crni humor), kad ono Šveđanka. Ispostavilo se, ipak, da je žena izvanredno duhovita, uprkos mojim predrasudama. Pored toga, knjiga je, kažu proglašena za feminističku, a samim tim i nepoželjnu u nekim zemljama, recimo, bratskoj nam Rusiji. Moram reći da taj deo nisam razumela (zašto feministička, uz sve druge moguće atribute, i zašto samim tim nepodobna), mada, kao žena i majka odrasle ćerke……ne, taj deo nisam uopšte razumela.
Dakle, groblje ovde ima ulogu provodadžije, provincijskog korzoa, mesta koje svakodnevno posećuje mlada, urbana, sofisticirana udovica Dezire, pokušavajući (uzalud) da u sebi pronađe istinsku žalost za mužem koji je, po mnogo čemu, bio njen idealni partner.
„Kad bih samo mogla da se lošije osećam, mislim da bih se osećala bolje“
A susedni grob redovno obilazi , uređuje i sadi na njemu biljke šumar, baš tako, čovek kome na kačketu piše upravo to, iako je, ispostaviće se, farmer. Čudno miriše, obučen je u drečavu jaknu, i nedostaju mu tri prsta na jednoj ruci.
„Ponekad je samo pogled uzrok bezbroj budnih noći“, peva Viktorija, a pre nje Zdravko.
A ponekad je to osmeh. Makar i pogrešno protumačen, Makar i na groblju.
„Jednom sam imao ženku škotskog ovčara koju sam pokušao da uparim sa mužjakom iste rase i dobrim pedigreom. Ženka se uspinjala i svim silama pokušavala da izađe – odbijala je da ima bilo šta sa tim mužjakom. Posle nekoliko meseci mirno je stajala i dozvolila da je zaskoči mešanac norveškog sivog goniča i labradora..
O tome čovek ne treba ni da počinje da razmišlja.“
„On je ili potpuno pogrešan za tebe, ili jedini mogući“,
kaže Inez, nepristrasni posmatrač tuđih života i sakupljač tuđih emocija, lik koji postoji u svačijem životu, iako ga neki od nas nikad ne otkriju.
Koliko ljudi mogu da budu različiti, a da ipak budu idealni jedno za drugo?
„Naravno da sam svesna toga da su između muškarca i žene na delu moćne snage. Jajašce poskakuje u nama i prosto žudi da ga odgovarajuća sperma oplodi. Cela mašinerija se uz trzaj pokrene kad pravi spermatozoid naiđe. Ipak, nisam bila spremna na osmeh kojim me je dočekao taj oklop sperme! Jajašce je poskočilo u meni, odskočilo, napravilo salto i viknulo: Ovamo! Ovamo!“
Možda je zaista stvar u produženju vrste, u onome što kaže Erika Džong: Savršena deca teže da se rode, i nikakva filozofija, različitost, nepodudaranje ukusa i karaktera ne mogu stati na putu toj magnetnoj sili privlačenja između prave i pravog.
Ko bi ga znao?
Najbolje je što, ispričana u dva glasa, ova nam knjiga konačno daje potvrdu onoga što smo mi svi već dugo, dugo slutili. Muškarci i žene, par, ljudi koji su u vezi, potpuno različito vide jednu te istu stvar. Nisu muškarci došli sa Marsa, a žene sa Venere. Oni žive svaki na svojoj planeti. Stalno.
I evo, ipak da se dotaknemo onog, možda feminizma. Ta veza drugačijeg i drugačije, čini da je njoj život teži a njemu lakši, iako oboma drugačiji, kao po onom starom, isto meni nerazumljivom pravilu, da muškarcu koji je u vezi cena raste, a ženi pada.
I tako, Katarina Mazeti, (koja je i sama dvadesetak godina provela živeći na farmi, te zna ne samo kako je devojci iz grada u toj ulozi, već i kakav je život švedskih farmera, za koje bismo mi možda zamišljali mnogo idiličnije okruženje) u nastavku, kad Dezire kaže da:
„voli Bena i da želi da mu to priušti ….zato što želi da on pomisli da je napravio pravi izbor birajući nju“,
odgovara glasom prijateljice Merte:
„-Slušala sam nekog muškarca na TV-u zabrinutog zbog toga što žene počinju da mrze muškarce,- uzdahnula je.
-Problem je u tome što ih NE mrzimo. Ko još želi da zvoca i da se prepire sa onim koga voli, dan za danom? Posmatraj to kao Anitinu kletvu“
Anitina kletva, da se menjamo jer ih volimo i želimo da se ponose nama, da ih usrećujemo, da li je to prsten koji drži ovaj svet da se ne raspadne i čini da se čovečanstvo razmnožava iznova i iznova? I da li se ta kletva odnosi uvek na jedan pol?
I je l možemo malo da se zamenimo?
Duhovito, ali daleko od površnog i laganog, sjajno napisano i poučno.
Računam na nastavak.