Odličan skandinavski triler za grčko leto.
Opasno počinjem da se navlačim na ove Šveđane. Dvojica scenarista koji su rođeni šezdeset i neke (kao i Norvežanin Ju Nesbe što je) stvorili su još 2010. Sebastijana Bergmana, psihologa u ranim pedesetim, koji radi kao profajler za Riksmond, nacionalnu jedinicu za ubistva. Promiskuitetan, arogantan, intuitivan, donosi svoje demone u slučaj ubistva četvoročlane porodice u idiličnoj kući u švedskoj provinciji.
„Je li Sebastijan voleo Ursulu? Nekada davno, verovatno jeste. Ali prva misao koju je imao kada je začuo pucanj i video je kako leži, bila je užasna. Nije bila zamračena panikom. Bila je kristalno jasna i bila je sve samo ne ispunjena ljubavlju:
– Kakva prokleta neprijatnost“
Pored Sebastijana i Ursule i ostali članovi jedinice imaju svoje demone i demončiće, tajne i tajnice koje utiču na njihove kompleksne živote i odnose. Njihovo ponašanje u sadašnjosti određeno je njihovom prošlošću, očigledno obrađenom u prethodnim knjigama, jer je ovo već, čini mi se četvrta.
„Video ju je kako je odahnula, kako joj se ramena opuštaju od olakšanja i osetio je toplinu zbog ponosa. Sa pravim fokusom, bio je izvrstan lažov“
„Pokušao je da potisne tu misao, ali ona se nije dala.
Neke slike to mogu. U najgorem slučaju, moraš da živiš s njima do kraja života.
Nikolino mrtvo telo je jedna od tih slika. Znao je to.
Sled njegovih misli prekinula je sestra koja se pojavila, otvorivši metalna vrata u podnožju stepenica. Videli su da ima nešto važno da im saopšti i pre nego što je progovorila.
-Pronašli smo je! Pronašli smo je!- povikala je.
Tu sliku pamtiće zauvek.“
Dakle, vratiti se na početak i početi od prve knjige. Kažu, ima i serija. Knjiga je bolja, ko što piše na onim majicama, ali možda vredi pogledati.
Za ljubitelje žanra Mikael Jort i Hans Rosenfelt napravili su uzbudljiv triler koji drži pažnju i ima one, za mene najbolje obrte: kad te pisac navuče da misliš da znaš ko je ubica, pa ti se učini da je to previše lako, pa kreneš na onoga ko je najmanje sumnjiv, da bi se ispostavilo da je ipak trebalo da se držiš najsumnjivijega. Al za malo.
„Tiho.
To se činilo kao najvažnija stvar. Sve dok ostane tiho, bila je sigurna. Na mestu koje nije mesto, osvetljeno bez svetlosti. Gde je boje nisu podsećale na boje koje su njene razrogačene oči i dalje videle iz spoljašnjeg sveta. Otvorene, ali zatvorene za sve. Osim za taj osećaj sigurnosti. Koji će nestati sa tišinom. To je instiktivno znala. Reči bi je odale“
I zato je ona ćutala.
Ali, da, još jedna stvar. Naslov. Zašto bi, dođavola iko dao naslov knjizi „Devojka koja je ćutala“ kada je ona koja ćuti zapravo desetogodišnja devojčica. Možda je to u švedskom isto, ali u srpskom postoji razlika. To me je sve vreme nerviralo.