U ediciji retro-premijere Geo-poetika objavljuje „Babetinu gozbu“ Karen Bliksen, knjigu izdatu sredinim 20-tog veka, čija se radnja dešava sredinom 19-tog, u uzanom norveškom fjordu u gradiću:
„Berlevogu, nalik dečjoj igrački od drvenih kocaka…“
Tu žive mirnim životom parohove ćerke Martina i Filipa, odane sećanju na svoga oca i posvećene svojim hrišćanskim dužnostima, koje su, takve kakve su, ipak uspele da
„ dirnu i uznemire dva srca, i utiču na dve sudbine, iz velikog sveta izvan Berlevoga“
„Molećivim pogledima je pratio njenu vitku figuru, ali je osećao i neočekivanu, nikada ranije nedoživljenu odvratnost i prezir prema čoveku u kojeg se pretvarao u njenom prisustvu. Bio je zaprepašćen, zapravo bez reči, kada je primetio da se nije mogao setiti ičega što bi joj mogao reći…“
Pišući staromodnim stilom, sa duhovitim i nekad i ironičnim uzletima, zamalo nobelovka Karen Bliksten (nominovana više puta, a jednom joj je ispred nosa nagradu odneo Ivo Andrić) pravi u ovoj knjižici scenario za najbolje autorske filmove, ili još bolje filmove sa beogradskog Festa (kasnovečernje projekcije) (film po ovoj knjizi je zapravo i snjimljen i osamdesetih je godina dobio Oskara za najbolji film na stranom jeziku).
Selo na krajnjem severu i njegove jednostavne stanovnike posećuju u različitim vremenima tri svetski poznate i priznate ličnosti, i zakon akcije i reakcije počinje da deluje.
Veliki umetnici koji čine velika dela ne zbog drugih, nego zbog sebe, i koji
„nikada nisu siromašni“
ali, čije delo, ipak, čini da:
„dođe trenutak kad nam se oči otvore, i kada shvatimo da je milost beskrajna….ne postavlja nikakve uslove i ne bira nikoga među nama…Gle! Dobijamo ono što smo izabrali, a ono što smo odbili, ipak nam se, u jednakoj meri i u isto vreme, dodeljuje“
Takvu su neočekivanu milost, sa neočekivane strane dobili sledbenici starog paroha, jedne naizgled obične večeri.
Babetina gozba je knjiga o darivanju, o davanju i primanju, o običnim ljudima dotaknutim božanskim nadahnućem i o neobičnim ljudima sa božanstvenim talentima smeštenim u potpuno obično okruženje, i o tome kako uopšte i nema običnih ljudi. I kako se ništa ne zaboravlja i ništa ne prolazi.
Iako sam odustajala od čitanja, knjiga me je ispunila toplinom i naterala da se pri samom kraju, vratim na početak i utvrdim gradivo.
Tako gledano, dobro je što ima samo stotinak strana. Taman.