Kratak osvrt na debelu knjigu (600 strana).
Mislila sam da će ovaj osvrt biti opširan, srazmerno dimenzijama knjige. Ali onda sam shvatila da za to nema potrebe.
Jednostavno je. Svaki ljubitelj Agate Kristi mora pročitati ovu knjigu. Pa kako drugačije?
To je kao da mi, žedni, vodimo okrepljujuće razgovore sa Agatom i da tako dobijamo uvid u taj njen neverovatan, enigmatski, viktorijanski, a pre svega zdrav mozak.
Kao i svaka autobiografija i ova nam, ako umemo da je tumačimo, daje odgovor na dva ključna pitanja, prvo, kako je Agata Kristi sebe videla? I onda, i kroz to staklo, naizgled bezbojno i neprobojno, kako su je videli drugi.
„Osim toga, nisam umela da se izrazim. Uvek mi je bilo teško da pretočim u reči ono što kažem.
-Agata je tako spora,- vapili su svi….
..Nikad nisam naučila dobro da govorim. Verovatno sam zato i postala pisac.“
Hvala dobrom Bogu na tome!
Neki joj zameraju što se u knjizi najviše seća detinjstva, mačića sa kojima se igrala i svojih zamišljenih prijatelja. Ali, nisu li to godine koje nas oblikuju? Da li je boravak na imanju Ašvild stvorio neuništivu devojku koja je početkom Prvog svetskog rata bila u dvadesetim godinama, a početkom Drugog na vrhuncu snage, u četrdesetim? Ili su to samo takve generacije koje su morale, prosto morale imati tu žeđ, tu žudnju za životom, jer su samo tako opstajale? Koje su gazile odlučno preko slomljenog stakla na putu, ne zanemarivši, ipak, ni za trenutak prirodne lepote kraj tog puta.
„Bili smo kao neki neuništivi cvetovi- možda kao korov, ali smo svi bujali, tiskali se nezaustavljivo kroz pukotine u pločniku i rasli na nepovoljnim mestima, rešeni da se naslađujemo životom okrenuti suncu dok nas neko ne izgazi. Čak i kad nas zgaze, uskoro smo ponovo dizali glavu.“
Napred, samo napred, kad je dobro i kad je loše.
„Nikada se ne vraćajte tamo gde ste bili srećni. Ako se ne vratite, ostaće živo. Ako se vratite, uništićete ga.“
Ovo nije ni triler ni misterija. Proživela je koliko drugi za devet života, aktivno učestvovala u ratovima, kao i u arheološkim ispitivanjima, putovala kao Fileas Fog oko sveta, preživela siromaštvo, glad, smrt bližnjih, prevaru i odbijanje.
Posle razvoda od majora Kristija kad umalo nije skrenula s uma, udala se za 14 godina mlađeg arheologa sa kojim je u srećnom braku bila trideset godina.
Kažem, ni triler, ni misterija. Ne znamo gde je bila onih jeanaest dana kad je nestala. Nije se desilo nikakvo ubistvo. A opet, ljudi koji će počiniti ta silna ubistva u njenim knjigama, oni su svi tu. Kao i oni koji će rešavati ta ubistva. Oduševim se kad prepoznam lik iz knjige ili nagoveštaj zapleta. Kad vidim kad je prvi put došla u dodir sa nekim od najopasnijih otrova.
Čitala sam polako. Čitala sam sa uživanjem. Čitala sam o toj Agati koju ni ona sama ne poznaje, i koju:
„…čitavu … poznaje samo Bog.“
I koja kaže:
„Volim život.Ponekad sam duboko očajavala, tugovala sam, bila satrvena bolom, ali uprkos svemu tome potpuno sam ubeđena da je veličanstveno naprosto biti živ“
I još kaže:
„Nema veće greške u životu nego videti ili čuti nešto u pogrešno vreme. Šekspira je za većinu ljudi upropastilo to što su morali da ga čitaju u školi….a ne da ga gledaju na pozornici“
Agatinu Autobiografiju treba čitati tek posle čitanja njenih knjiga. I onda sve dolazi na svoje mesto.
I ipak ne ispade baš kratak osvrt. Jedna je Agata.